I Nole je tri godine bio treći i drugi, pa čekao i dočekao. ‘Ajd sad i mi u košarci.

Pre neki dan smo davali “parastos”, 40 dana do početka SP u Kini. Sada čekamo onih dvadeset i osam dana koje uvedoše zlotvori.

Ameri samo odustaju. Usrali se. Greg Popović traži hitno audijenciju kod ovog našeg Apolo junaka Vujića za hitan let bilo gde, pa makar i na Mesec. Po nacionalnoj protekciji.

Od ostalih, Kanađani i Australijanci, ili već neko drugi. Kako ih nije uopšte sramota da se posle onakvih svojih prozora motaju oko SP? Ma, kakvo je stanje u javnom mnjenju – niko nam ništa ne može. Od komšija nikog nema, a kod onih sirotih sa onih brda Amfilohije može za doručak da smaže onog njihovog Dedejića.

Pošteno, očekujem da svi odustanu i da se samo mi, uz trošak letenja do tamo, popnemo na postolje. Jedina dilema mi je koju foricu da prodamo onima koji su neobavešteni i slučajno se pojave. Jer, znate, ovih pendžera beše svakojakih – i slepih i gluvih.

Sada je pitanje – kako da se postavimo. Prepotentno i nadmeno, sigurno i malo puvački – nema alternative!

Preterujem i šalim se kao i uvek. Jer oko sebe čujem komentare da smo SP već, naravno, dobili, pocepali i ponizili sve druge.

A da li je baš sve tako?

Selektoru jeste problem kojih još šest da otpiše. Na izgled slatki problem ali, razmislite – nije baš tako. Pade mi na pamet – što ne odu svi, jer jebiga Kineza ima ko “kineza” pa mogu da se zabroje i da nas i ne primate u ovoj našoj minornosti. Neka svi puste brade kao Raduljica. Pa nek’ se pojavljuje ili eventualno brije kad ko treba. Za realizaciju neka kontaktiraju Lazu Lečića. On ima iskustva u tome.

A mi se u javnosti već malo kurčimo. Ovome otkazaše desetorica, i ima ih još na buljuke, i imaće opet strašan tim. Ne treba se zavaravati. Ovo je ozbiljno. Čak je i dobra opaska našeg selektora na račun NBA: Kad već toliko plaćaju i vode računa o igračima, što ih ne puste da se se ljudski spreme i preduprede sve povrede, a ne da ograničavaju na 28 dana? Nadam se da su ovi naši pametni i da se individualno pripremaju.

Moj “sanak pusti” se ostvario. Da budemo kompletni. Mi više i bolje nemamo. Nas bi svaki otkazić boleo do suza. Jer, svi se spremaju i mnogi imaju NBA igrače, ne samo mi. I da znate, jako je teško ići na takmičenje sa bremenom favorita. Treba mnogo pameti da se to prevaziđe.

Neki su se neistrošeni kvalifikovali za ovo SP. Sada govorim o reprezentacijama koje će nešto značiti u Kini. Namerno ne nabrajam imena. Otprilike se zna. Svi su ambiciozni. A i činjenica je da nas se boje. To nam je mala prednost, ali samo pod uslovom da smo spremni i koncetrisani.

Đokovićevski spremni i misleći. Onda nam je samo nebo granica. Moraju da misle svako svojom glavom, ali svi kao jedan. Ambijent da bude kao, svojevremeno, u Indijanapolisu. I možda malo stereotipno – SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE.

Našem selektoru nije lako. Mora da otpiše još nekolicinu. Mada čaršija već ima dvanestoricu za Kinu. Imena sama po sebi ne igraju. Samo spremnost do bola. Da budu spremni za po tri “taj brejka”. Uspravne glave, karotide uvećane da hrane mozak.
Sad nismo u situaciji da kukamo kao Kalimero, pa ako nešto ćapimo – ćapimo. Sad smo bogovi, doduše samo u najavi, i to treba da potvrdimo.Ovo je naš GREND SLEM. Da ga osvojimo i treći put, doduše pod drugim monaškim imenom. Da ga odigramo muški, i da onda na neki volšeban način čekamo da se pojave neki novi klinci koji se već naslućuju. Možda bi i naši klubovi tu mogli da doprinesu puštajući više našu decu da igraju.

Kao Đole u tenisu, veliki smo brate i u košarci. Ali opisna ocena je za neke druge stvari. Moraš se ponovo i ponovo dokazivati. Sport je nemilosrdna kategorija. Treba se ponovo izdići i postići rezultat. Malo je prostora za kalkulacije – svi mi imamo želju za najvećim dometom. Kako smo gladni, sve sem toga biće nam malo. Dosta smo bili drugi… ‘ajde sad stepenik više!

Znam ja da je ovo pritisak i zahtev. Znam taj osećaj, ali ih i poznajem. Naučili su oni da se bore sa tim. Ja sam samo subjektivano gladan i željan da sve gazimo. Da nas se boje i da nas cene. Voleo bih da pokažu da su najbolji “beli tim ikada”, čak bolji od onog našeg na prelomu osamdesetih u devedesete, kojeg dušmani osakatiše.

Ovaj tekst ima dva tonaliteta – onaj s početka, i ovaj u drugom delu. Umem ja da budem i ozbiljan, ali sam zahtevan do bola. Ali ih sve volim, i sve im je unaprad oprošteno. A, da, i mnogo očekujem od njih – Novakovski pristup, glavu i ponos. Pa neka neka bude prvak sveta ko hoće, samo da se zove Srbija.

P.S. Jedini strah, ili dilema, je koji će Srbin kao trener biti trener šampiona sveta!

Photo: FIBA