Bolestan sam ovih dana. Uhvatio me virus i neka temperatura. Sve me boli i sve me mrzi. Ne daju unuku blizu mene, i to mi je motiv da se što brže izlečim. Da odležim par dana. Pre toga odem u apoteku i tražim lek protiv virusa. Pitaju me koji hoću: rekoh da mislim da se zove avira. Mlada plavooka me pogleda sažaljivo, i reče tiho: “To je lek za komjuterski virus”. Htedoh da se našalim, ali kad videh da je nju bilo sramota zbog mene, izvinim se i odem, Ipak, kod doktora. Inače,
disciplinovan sam. Sem…

U sredu sam morao da se sredim i odem na otkrivanje spomen-ploče Ranku i promovisanje novog imena hale na Novom Beogradu – Hala sportova  “Ranko Žeravica”. Zatvorio se tako jedan od mnogobrojnih krugova u ovom našem svemiru, pošteno i zasluženo. Ranko je zaslužio halu, i to ne bilo koju, a i ova hala na Novom Beogradu je zaslužila da nosi nečije ime, i to ne bilo čije. Na otkrivanje ploče došle su generacije sedamdesetih, iz vremena eksplozije naše košarke. Svi visoki, prepoznatljivi, nekako nadmeno i sebično ponosni, srećni zbog sećanja na vreme koje je iza nas, koje nam je pružilo priliku da se izborimo za nešto lepo, i mislim da smo uspeli u tome. Ponosni smo i na vreme provedeno u prostoru ove hale koja danas izgleda, uz svo održavanje, ipak malo strinski. U tom prostoru mi smo znali svaki ćošak, svaku prostoriju, sve ljude. Ništa nam nije smetalo – ni polupane pločice, ni slomljeni prozori. Za nas je ta hala bila pružena šansa, to su bili uslovi koje do kraja šezdesetih nismo imali. Ako je neko tada “namirisao” košarku kao našu komparativnu prednost – svaka mu čast! Tek, hala i košarka su počele zajedno jedan novi suživot.

Svi mi koji smo bili na svečanosti u sredu pamtimo slično. Tačno se nekad znalo ko je iz kog kluba, ma bez greške. I sve novinare smo znali, i starije poštovaoce košarke. Nesvakidašnje za današnje vreme, jel’ da?
Nisam u sredu primetio političare. Nisam ih ni tražio. Ova ideja sa davanjem imena hali je mnogo više od “farbanja i krečenja”, nije to predizborna kampanja. A i nisu političari sve to organizovali, pa možda zato i nisu došli. U svakom slučaju, ja sam video mnoge poznanike, svi se međusobno pozdravismo. Lepo!

A da znate, kako ja sve to u vezi hale i uspomena na nju vidim…

U to vreme smo svi mi odrastali, stasala je zajedno moja generacija. Imali smo svoje trenere, saigrače, pa uprave, i doktore, ali nije to bilo klupski podeljeno kao danas. Na primer, doktori svih klubova su nam bili u svako doba na raspolaganju svuda. Mislim da je moja generacija bila apsolutno odomaćena u institutu na Banjici. Svi, od dr Radulovića pa dalje, svi su na neki način bili u sportu, i mi smo tamo ulazili kao u rođenu kuću. A i danas tako radimo. Da samo napomenem da je meni u sred karijere nogu od rezanja spasao lekar Partizana, dr Šijaković, reagujući tom prilikom kao da se radi o njegovom sinu.

Dalje, imali smo svoju generaciju novinara i fotoreportera. U to vreme i novinara sa televizije, koja je zajedno sa nama probijala košarku u vrh. Hvala Nebojši Popoviću. Mi smo im vratili kvalitetom i uspesima.

Imali smo svoje domare hala, koji su nas znali u prste, pa svoje semenkare, taksiste. Svi mi smo zajedno odrastali, stasali i gradili svako svoju karijeru, upućeni jedni na druge, i jedni druge smo smatrali svojima. Mene je jedan prodavac semenki, Šerif, upoznao još ispred OŠ “Svetozar Marković” u koju sam išao, i kad smo se kasnije  sreli na nekoj od utakmica obradovao se kao najrođenijem i družili smo se dugo, dugo.

E, sve njih sam na momenat video ispred hale u sredu. Možda neki i nisu bili, ali je moj nemir, moja želja i moja sebična nostalgija sve njih tamo videla. Tu pripadaju. A počelo je…

Pripadam prvoj generaciji koja nije igrala prvenstvo Jugoslavije na otvorenim terenima. Nešto malo sam zakačio Sajam, ali uglavnom sedeći na klupi. Tamo sam, uglavnom tajno, štipao sebe da ne vrisnem kad vidim nekog poznatog. Uostalom svi su za mene tada bili poznati. A kako sam tek posle u kraju preterivao u pričama pred drugarima koji su me gledali otvorenih usta!

Onda smo prešli u halu preko Save. Bejaše to kraj sveta. Mi iz starog dela grada  smo stalno nipodaštavali Novi Beograd. Sećam se da sam par puta pre položenog vozačkog ispita krišom uzeo očevog fiću, “kaubojca” (ko zna zašto taj naziv – OK, za ostale malo važno), i odlazio na Novi Beograd. Ustaničkom ulicom, pa Bokeljskom, Bulevarom JNA i Maršala Tita do Terazija, onda levo u Prizrensku i na tada mnogo uži Brankov most, pa prema čuvenom podvožnjaku i onda do hale… i dalje prema Evropi. U suprotnom smeru, taj podvožnjak i Prizrenska, pa mala Bokeljska i Prešernova ili Krivolačka, pre nego što zađeš među jablanove,  bila je jedina veza Evrope sa Istokom i sa tri p… materine.

Iza Brankovog mosta početkom šezdesetih su bili samo Šest kaplara i SIV. Zgrade Ce-kaja se ne sećam, mada možda grešim. Odmah iza bili su šikara i pesak, i valjda planovi u koje je bilo teško poverovati. Za nas koji smo iz starog dela grada, i koji smo se prema tom delu preko Save odnosili potcenjivački, to je bila potvrda našeg stava. Što nam se danas debelo vraća i sveti, i to s pravom jer prostor preko Save nikako nije za potcenjivanje. E – volim što sam tu grešio, i što me život kasnije demantovao. Vizionarima svaka čast.
Elem, u to vreme je bilo priče da je hala bila planirana na Starom sajmištu, pod parolom da se politički peglaju odnosi sa tadašnjom Zapadnom Nemačkom. Normalno za debele pare. Tek, dođe ’68 onaj belaj sa studentima kod podvožnjaka, kada su ih “bezazleni” milicajci tukli do iznemoglosti “što ne uče”. Mislim da je i Srđan Dragojević ovu repliku za svoju “Paradu” prepisao iz izveštaja nekog mučenika iz milicije posle tuče studenata. Posle toga je neko naredio: premeštaj halu, jebeš Nemačku! Valjda da se smire, kanališu i kontrolišu studenti. Prost i bizaran cilj, a doneo je neslućeno mnogo.

Novi deo Beograda je do tada bio isključivo spavaonica. Ljudi su otuda išli na posao preko Save, ili u Zemun. Ničeg nije bilo. Hala je bila prapočetak. Eto, baš pre  neki dan srete me jedan čovek, priča crnogorski, skoro moje godište ili malo stariji, i reče da sve zna o nama iz Radničkog, da su nas uveliko gledali itd,itd. Upith ga da nije slučajno iz Studentskog grada, a znao sam odgovor. Jeste. Ne znam da li je on među studentima bio kontrolisani ili kontrolor, tek hala je počela polako da udahnjuje dušu mrtvoj novobeogradskoj sredini. Čekala se subota, počeli su da se otvaraju kafići, iliti bifei onog vremena. Vikendom liga, preko nedelje Evropa, tek mladi sve više su odustajali od odlazaka u stari deo grada. Pojavilo se i malo kriminala, što je takođe značilo da je taj deo Novog Beograda počeo polako da se budi i da živi.

Počela je da živi i hala, posle dečijih bolesti u početku i popravki svega ošljarenog za račun rokova. Mislim da je na otvaranju hale bila predstava sa četiri košarkaške utakmice. Ubistveno mnogo. Jedino se sećam da su sred terena bile dve bare od prokišnjavanja, i da smo košarku i kontranapade igrali oko te vode. A da, u jednoj od pauza između te četiri utakmice moj školski drug  dr Zdenko Milinković je, kao vrhunski karatista, izvodio kate, borbu sa zamišljenim protivnikom. Neko iz zamorene publike viknu iz dosade: “Pazi leđa!”, pa nastade opšta smejurija. Danas je Zdenko lekar teniske reprezentacije, i on je deo tkiva te hale, kao i Marko Nicović, rvač Milošević i mnogi drugi. Svi smo mi zajedno rasli i napredovali u hali koja nam je pružala uslove i utočište, a mi njoj vraćali renomeom koji je svakim danom rastao.

Nisam siguran da je tačna priča o uzrocima i odluci da se hala gradi tamo gde je, i da li je baš sve tako “uvremljeno”, ali ovo što sam naveo, a što se događalo kasnije, bilo je baš tako. Svi smo mi počeli sa halom iz pelena. Vidite, pričam o njoj kao da je živo biće. Svako je piškio na nekom mestu u toj dvorani. Vrlo brzo onaj podvožnjak je nestao, a tek posle nekoliko godina je izgrađena Gazela, pa smo do Novog Beograda išli preko nje. Ali su uspomene ostale.
A što se tiče košarke u hali, ona je krajem šezdesetih bila raznorodna ali ne i vrhunska kao što je bila ranije. Partizan je imao prilično staromodan tim, OKK Beograd, posle odlaska velikih zvezda, podmlađen i u padu, Zvezda sa Kaponjom i, posebno, Mokom koračala je ka zenitu, a mi smo u to društvo ušli kao granični tim između prve i druge lige. Zvezda je bila najbolja, i naš motiv, i Piva je voleo trening utakmice protiv njh jer smo na taj način mnogo napredovali. Jugoplastika je, po mom mišljenju, postavila temelje stvaranja generacijskog tima, i dala primer drugima kad je osvojila prvenstvo Jugoslavije 1971. Zatim je Zvezda sa Ducijem, Vučkom, Kaponjom i Mokom zasjala u zenitu svoje vrednosti 1972. Onda smo  došli mi, Radnički. Mali-veliki klub sa Krsta. Piva je nas je stvorio  u hali, napravio svoju oživljenu viziju košarke i, bez lažne skromnosti, naučio nas da igramo košarku neke daleke budućnosti. Tada je već i Ranko počeo da komponuje svoj Partizan. Bata Đorđević je radio Sizifov posao da od onakvog Zvezdinog kvaliteta i od onakvih ega napravi tim, što je par godina i uspevao. Mišljenja sam da bi jedan trener-zlotvor od onakve Zvezde napravio mnogo više. Trener eksploatator.

Kao što vidite, u to vreme bilo je samo stvaranje na umu, stvaranje igrača, tima, sistema i jake lige. I hala je stvorena, i to kao crna rupa za sve ostale van Beograda. Ko preživi Beograd sedamdesetih taj se mogao nadati nečemu. Jer, kad dođu u Beograd uglavnom se usredsrede na Skadarliju, provod i na kafiće. Ovamo, preko Save, znali su da nemaju čemu da se nadaju.

Novi Beograd se rapidno razvijao oko hale sportova. Ona je sve više postajala razlog da se iz starog dela grada svako malo dolazi “kod Fontane”, jer je utakmica bilo mnogo. Što dupli program lige, što Kup šampiona, pa Kup kupova. Košarke ko zvezda na nebu, “jebote” ili”super” – što reče Bećković onomad. Ili Pivin komentar:  “Pet hiljada unutra, pet hiljada napolju”. Takva je bila potražnja. I što je najlepše, nikad nisam našao ogrebotinu na svojim kolima, navijači su bili navijači a ne horde. Na jednoj jedinoj utakmici na kojoj me je moja majka gledala, protiv OKK Beograda, protivnik nije nalazio rešenja za mene pa su mi njihovi navijači pominjali familiju. Sve pored moje Milinke. Mada je to bilo, prema ovom današnjem, krajnje bezaleno, kao “dobar dan”, moja Milinka je protestvovala predstavivši se navijačima. Kad su čuli ko je, izvinjavli su se pola sata, navijenje je prestalo – bilo ih je stamota. Uz to, na toj jedinoj utakmici koju je moja majka gledala, ja sam pao i to je nju toliko ustresiralo da posle nije više htela nerviranja te vrste.

A kad  je puna hala, a pušenje tada nije bilo zabranjeno, možete samo zamisliti ambijent. Arhitektonska egzibicija sa upuštenim krovom povećavala je utisak zadimljenosti. Nisam bio siguran da celom dužinom terena vidiš loptu, ili igrača u kontri koji izranja iz magle. Dejo Savićević i FK Milan u najavi (ko se seća one čuvene utakmice u magli). A ipak je bilo lepo, i nekako je postalo domaće, iako dosta udaljeno – nama ipak blisko. Danas je to deo grada kao svaki drugi. Kad idem u tom pravcu obavezno prođem pored hale, iz nostalgije i poštovanja. Jer samo su vrhunski vizionari i stručnjaci kao što su bili Ranko, Piva i ostali, da ih ne nabrajam, ili sumanuti optimisti, mogli da predvide onakvu fisiju znanja, rada, talenta, posvećenosti i uslova. I bog stvori zemlju, i dade košarci halu na Novom Beogradu. I košarkaški stvaraoci stvoriše igrače, timove, sistem i centar jugoslovenske i evropske košarke. Da nisam svedok i učesnik, i da mi neko priča, mislio bih – naučna fantastika.

Prvak 1972. bila je Zvezda, mi četvrti, a 1973. Radnički prvak, Zvezda druga, Partizan treći. Očigledna dominacija Beograda zahvaljujući tome što je imao svoju halu, kao i našoj euforičnoj radosti zbog dobijanja iste. Ja sam izuzetno srećan što sam bio i ostao delić tog vremena i tog sistema.

Kasnije se košarka pozitivno raširila po celoj zemlji, ne valja centralizacija ni u čemu, pogotovu ne u sportu, ali je ostalo ono što mi u sredu reče Raša Radovanović: “Beograd je mesto gde svi postaju prvaci. I Beograđani”. A i ostali mogu postati prvaci – ako uspešno prođu Beograd. Ostalo je lakše. To su reči Boše Tanjevića.

Na taj period treba da budemo ponosni i da ga se sećamo dugo, jer je pokazao da smo sposobni, moćni i vredni, i da nam treba samo prilika, kao i sloboda u stvaralaštvu. I da se ne povodimo za drugima. Da na pravi način, pazite: Na Pravi Način cenimo sebe i svoje kapacitete. S tim u vezi, setih se da je na “Slagalici” pre par dana bio Milivoje, stariji, na jednoj, i mnogo mlađi Milan na drugoj strani. Milan briljira u asocijacijama. Njih sastavlja kompjuter, mlađi mozak tu je u prednosti. Ali Milan nijednom, pazite nijednom nije ni pritisnuo dugme na pitanjima iz opšeg znanja. Objasnite sami sebi, i izaberite odgovor za sebe. Ako ste razumeli šta sam hteo da kažem, a nadam se da jeste.

Takvo je vreme, ni trenera stvaralaca više nema, sada su na sceni treneri eksploatatori, ne u ružnoj konotaciji. Oni prvi, stvaraoci, niti su cenjeni, niti su u prvom planu. Tako je to, dok nekom ne pukne i dok ne dođe neki šumar i otera ih sve u…

Sada vidite zašto mislim da je košarka oživela halu, skoro do stvarnog živog bića, a hala oživela Novi Beograd. Em su studenti smireni, što je i bio plan službe, em Staro sajmište postaje ovih dana ono što je uvek trebalo da bude: muzej sećanja i opomena da se holokaust nikad ne ponovi. Koliko koristi od samo jedne procene službe! Ako je ta priča istinita…
Možda je i ovo primer kako nastaje život. Jer, oni koji  u Cernu traže neke bozone nešto ne uspevaju, pa ni ona fantazmagorična priča o koacervatnim kapljicama i dijalektičkom skoku nema prođu. Mada sam svojevremeno na pitanje šta je to dijalektički skok, dobio odgovor – da ja nešto mnogo pitam, bolje bi bilo da učim.

Posmatrali smo kako Novi Beograd raste zajedno sa nama odlazeći i vraćajući se hiljadama puta na trening, i sa njega. Mislim da sam na kolima više guma potrošio, i više pojeo novobeogradskog asfalta prema i sa Brankovog mosta, i prema i sa  Gazele, nego na bilo kojoj drugoj relaciji. Izrastao je Novi Beograd do ovog sada, i zalaufao se – nema tome kraja. A ostao je spomenik, kao srž svega, i dobio je ime po čoveku koji je bio srž svega.

Po stoti put ponavaljam: običan, normalan i veliki čovek Ranko Žeravica, iz velikog malog kluba KK Radničkog sa Krsta. Zato je božija volja da ovako bude. Da kad prođemo pored hale pozdravimo i Ranka.
Hala sportova “Ranko Žeravica” na Novom Beogradu – naše jezgro i embrion.

Photo: MN press