Mi smo bili zajedno već nekoliko godina i veoma bliski, a ovo na Rijeci je bilo samo betoniranje. Konačna hemija, kako danas vole da kažu. Treninzi do iscrpljenja, ali i klinačko zadovoljstvo i zabavljanje. I sjajno  zamišljen projekat. Pripreme sa sledećom generacijom 1953, koju je predvodio Luka Stančić. Zajedno sparing partneri i sapatnici, zadojeni istom pasijom.

Ali, pazite, Luka je pomagao Lazi Lečiću u radu sa nama, a Laza njemu u radu sa mlađima. Veliki broj zajedničkih treninga i  trening utakmica jednih protiv drugih. Korisno za nas, a pogotovu za njih.

Počne utakmica, i Laza stavi na semafor 25:0  za njih, i mi kao jurimo i treba da to dostignemo. Da se razumemo, u tom uzrastu dva razlike je velika prednost i fizički i mentalno, tako da smo uvek bili bolji. Sa ove tačke gledišta nije valjalo učiti ih da gube sa opravdanjem , što je govorio Piva.

Ima jedan interesentan podatak sa tih priprema. U mojoj generaciji je igrao Branko Kovačević, Valjevac, Lukino čedo, potonji igrač Crvene zvezde,Olimpije… Nekako se među poslednjima priključio našoj generaciji i nametnuo se i igrački i ljudski. Imao je pamuk ruku, i fenomenalno pokrivao desnu stranu u napadu i obogatio nam rešenja.

U mlađoj selekciji njegov rođeni brat Zoran, isto Lukino čedo ali i „crna ovca“. Drugačiji tip. Obožavao sam ga. Da ne bude zabune – bejasmo strejt obojica. Imao je hrabrosti za trojicu i duha za desetoricu. Voleo je i odlično šutirao horoge – kao da se pojavio novi Rica Gordić. To,  kao i njegovo pušenje su Luku dovodili do ludila. Sticajem okolnosti na jednoj od trenig utakmica ja sam ga čuvao, i on pripali jedan horog sa penala. Baš ala Rica. Tajm aut – Luka njima, Lazo nama. I uprolazu pored njh ja čuh Lukin povišen glas – “Ako pukneš još jedan horog, ideš iz ovih stopa peške u Valjevo”.

Uz malu digresiju, osećam potrebu da ovo kažem. Luka Stančić je bio fantastičan trener, fenomenalan čovek, i majka i otac i prijatelj igračima, anđeo čuvar istima. Više nije sa nama i sada odozgo negde gleda košarku koju je obožavao i, verovatno, sa Pivom komentariše. Bili su neverovatno slični. Ne znam zašto mi sada zasuze oči.

I poče naš napad, pa njihov. Malo sam se odaljio od Zorana, onako drugarski sam ga testirao. Tek da vidim da li ima one stvari ispod stomaka. Da, imao ih je i to povelike. Kad vide da sam opušteniji – na „jedan“ pripali horog sa penala. Na moju neizmernu radost lopta uđe da ni mrežicu nije dodirnula. Njemu kao da bejaše svejedno. On je svoju ideju, košarkaški rezon, hrabro ispunio. Od mene je dobio samo jedan mali „lajkić“, da razumeju ovi mlađi. I nije otišao peške u Valjevo, jer Luka bi pre odsekao svoju ruku nego da povredi svoje dete.

Sad opet jedan vremenski preskok unapred. Nekoliko godina kasnije svi mi seniori igramo ligu protiv Metalca na Novom Beogradu. Mi kao mnogo jaki, u to vreme ih dobijamo sa puno. Igrao sam odlično i dadoh mnogo, što mi je i bio posao. Te negde u drugoj polovini drugog poluvremena Zoran dobije loptu na penalu, i poče da me zajebava i fintira. Ja napaljen svojom dobrom igrom reagovao sam već na prvu. Ostalih pet je bilo nepotrebno, verujte mi na reč, a ja sve više reagujem kao – neće valjda više. Valjda se konačno on pobojao da im ne pobegne autobus za Valjevo, prekide igrokaz i dade koš. On se nasmeši, publika se upišala od smeha a vala i ja sa oduškom. Moj nezaboravni drug se sada isto negde gore druži sa Lukom i nervira ga cigaretama.

Ovakve digresije su samo da obogatimo svoje sećanja na pojedince koji su nam mnogo značili, uostalom Gens una sumus. Za vjeki vjekov.

A bili smo smešteni  sve vreme u hotelu Park na Sušaku. Za neupućene, to je onaj deo Rijeke koji je do II svetskog rata pripadao Jugoslaviji, a ostali deo Rijeke, ili Fiume, Italiji. Hotel klasičan iz prve polovine 20. veka. Građen u steni. Recepcija na drugom spratu u nivou puta, i restoran sa terasom, dva sprata iznad i dva sprata dole do mora. Lepo. Primili su nas i ugostili tako da smo se posle par dana osećali kao kod kuće. Hrana fenomenalna, što bi rekli i od ptice mleko. Jedino Laza nije koristio te blagodeti. Uvek je obedovao sa nama na čelu stola. I uvek je govorio šefu restorana – “Njima ono što je odredio doktor, a meni ono ‘žuto'”. To žuto bile su pohovane lignje. Ništa posebno. Ali on je to beskrajno voleo. Namerno ih je naručivao. Ma šta on mora da uči  – imao je druga interesovanje i fokuse,  a i nek’ se oni navikavaju na njega, šta god o tome mislili.

Tokom boravka nam ljubazni domaćini organizovaše izlet u luku Bakar, tu blizu. Prelep restoran, ručak riblji, carski, bogovski. Ali Lazo zatraži ono “žuto“. Trebao mu  je prevodilac.

Ovo ne bi trebalo da bude puko nabrajanje događaja. Bilo je urnebesa i smeha do suza koliko hoćeš. Valjda je  tada nastao izraz –urnebes salata.

Nabrajam samo neke događaje za koje mislim da su interesantni. I drugi bi sigurno imali šta da dodaju ovom mom pisaniju.

Na primer, čuvena plivačka trka između Gogeta i Žilete na 7 (sedam) metara. Start sa mola koji je deo hotela, do pontona koji beše udaljen – da dobro sam napisao – sedam metara. Oni su to vreme bili plivači kao Džoni Vajsmiler dvadeset dana po rođenju.

Sećam se i jedne anegdote iz Sportskog centra kad nas Laza pustio na bazen, do pola pun. U podrumu. Goge koji nije znao da pliva – reče: “Ajde da časkom naučim da plivam, pa da igramo vaterpolo!” Gogetova iskričava duhovitost.

Da se vratimo na Gran pri u hotelu Park. I ta dva “svetska” plivača skočiše u more da isplivaju maraton. Ma Veljko Rogošić je malo dete. A publika kao na Rolan Garosu. Ceo hotel je bio na terasama, ceo rastoran takođe. Tapkaroši radili kao ludi. Niko nije hteo da propusti događaj. Da je bilo televizijskog prenosa bio bi gledaniji od sletanja Armstronga  na Mesec. Uz malu opasku da je opterećenost hotela na strani mora bila tolika da je postojala realna opasnost da se hotel prevrne i poklopi nas sve. Ali stari majstori su znali svoj zanat. I sad da budem pošten i da odam priznanje – Goge je pobedio i iskreno se radovao. A kad je iscrpljen došao do pontona uhvatio se za rub, okrenuo i rekao Žiletu – “Odrao sam te, paceru”. Sitno drugarsko zezanje. Uz smeh od koga boli stomak, a smeješ se i u snu. Uz opasku da je Gogetu mnogo pomogao Žile kome je pri skoku u more zakazala navigacija. Pa je u dodiru sa vodom, preživljavajući to, okrenuo se i udario u odskočište. Pa dok su došli majstori i izbetonirali, doduše brzovezujućim betonom, Goge je protutnjao do cilja. Bejaše radost ravna ulasku naše vojske sa Kajmakčalana u Beograd 1918. Nemci koji visiše na balkonima već su počeli da bukiraju aranžmane za sledeću godinu. A šta su pričali svojoj deci i unucima – mogu da zamislim. Ali bilo je neponovljivo. Rijaliti – Život uživo!

Ali bio je i jedan malo opasan momenat. Behu veliki talasi, i jedan od njih zavari Draga na zid od hotela, kao Stevu Filipvića. Ostao je za trenutak zalepljen. Bio sam u vodi i nije bilo lepo za videti a da se ne uplašiš.

Mada uz milion ovakvih dečijih radosti trenirali smo opako. Suvereno, posvećeno i naporno. Luka nas je hvalio. Mladi, napaljeni. Jedva smo čekali da pokažemo ko je gazda na Balkanu. Bolna Grčka, propuštena Bugarska, delimična osveta u Švajcarskoj, nedovoljno našoj ustreptaloj mladosti.

Već smo bili formirani, igrali smo na momente sjajno. Leteli. Bilo je tu jedno spuštanje na zemlju porazom protiv Turske. To trenerima može neki put da koristi. Upamtio sam da nas je zaludeo neki bek Javuz, iz Ankare inače. A obožavao nas je i neizmerno voleo da se druži sa nama.Voleo je rokenrol i grupu Blood Sweat  and Tears. Čega se ovaj moj šašavi mozak seća!

A da, sporazumevali smo se rukama i na tusren (skraćenica za tursko–srpskoengleski jezik). Ova prva dva su nam bila bliža, a i dugo smo bili zajedno. Tek, sem tog kiksa, odigrali smo odlično na zadovoljstvo i Laze i Riječana.

Koliko se sećam, ja sam odigrao kako se od mene očekivalo – kontre, šutevi, muljanje pod košem. Čini mi se čak da sam bio najbolji strelac turnira. Posebno protiv Grka iznenada sam odigrao i odbranu na njihovom najboljem igraču, u napadu toliko inteligentno da se siroti Jordanidis nije javio kući. Laza ga je uvek zvao Jornadidis – nikad nije mogao da pogodi. Mi ga ispravljamo, a on će: “Pa to sam i rekao!” Podseća li vas to na nešto? Uopšte mi nije jasno kako je Lazi palo na pamet da najboljeg Grka da na čuvanje „čuvenom“ odbrambenom igraču Dugom. Gledao sam ga, video šta radi, a od Lazinih upustava bejaše jedino – ide samo u levo. Čudno, bio je dešnjak, ali je koristio bekhend šut. Udesno ništa. Malo niži od mene, ali odličan skok i odličan šut ako ga pustiš. Znači, odbrana na „pamet“. Odmaknem se od njega, stanem pola metra u njegovu desnu stranu i odmaram se. Po neki put malo “seljački” sa rukama na leđima. Da krene desno – nesiguran je, a i čeka ga Rukavina kao orao. Ja stvarno ne mogu da objasnim šta mu bi, tek on se stvarno nije javio kući. A ja onako odmoran od odbrane natrčah se i nadavah koševa.

Ja sam verovatno kasnio u pubertetu, jer samo tako mogu da objasnim da sam u svojoj dečijoj umišljatosti već sebe video kao zvezdu turnira. I u istoj umišljatosti nisam primećivao kako drugi igraju. Došlo je i proglašenje najboljeg igrača. Ja već planiram kakvim korakom da izađem. Uz sve što nabrojah, uopšte nisam bio svestan svoje subjektivnosti. Subjektuvni odraz objektivne stvarnosti. Što je u slikarstvu cilj, a u životu najčešće minus. U svakom slučaju proglasiše treneri Rukavinu za najboljeg, i ja se srozah. To u sebi nisam priznavao. Ćutim. Moja introvertnost, i to je potrajalo. A kad ostao sam u sobi razmislim i shvatim da sam bio sebičan i krajnje nepravedan prema mom drugu. Davor je odigrao fenomenalno. I pozadi i napred bio je superioran. Strašan i igrač, i saigrač. Pa za sve kontre koje smo odigrali, a bilo ih je mnogo, on je bio najzaslužniji. I bio je moj prijatelj. Sve ja to shvatam, ali moja „puberteska“ percepcija nije dala da se oslobodim svojih umišljaja. Ali javno ni reči, jer me pre svega sramota od mog prijatelja i divnog čoveka Davora Rukavine. To je dugo čučalo u meni – taj neki tihi protest, iluzija potkrepljivana ličnom nesigurnošću.

Ovo je sad već lična priča, emocije i lične percepcije iz onog vremena. Više nije samo priča o  generciji, mada i jeste. Odavde na dalje je „moj greh“.

Tu, na Rijeci smo pokazali da smo spremni za velike domete. Napredovali smo kao ekipa i kao pojedinci. Laza je radio dobar posao. Pokazali smo da lako prevazilazimo i male padove, i brzo se uzdizali. Superiorni na Balkanu, a u glavama nam se sve više usađivali Rusi i Aca Belov. I ustreptalost, nada i večiti optimista – Lazar Lečić.

Sa pomešenim osećanjima stigosmo u već poznatu kolevku  – Atinu. A želeli smo i mogli da se „osvetimo“ za neuspeh od pre par godina na istom mestu. Onako napaljeni smeštamo se u neki poluzavršeni instant pansion preko puta aerodroma na Glifadi. Agios Cosmas, pomenut ranije u ovom tekstu. Avioni su uzletali iz našeg toaleta – noću. Danju vruće do zla boga zbog ploče iznad, a noću komarci k’o rode, i avioni su bili bolji. Klopa je bila nikakva, ali je zato bilo malo. Zamrzesmo ovčiji sir i paradajz. Počeli smo da mekećemo. Baš je bilo ispod nivoa.

Lično, bio sam malo frustriran kad sam video luksuzan hotel gde su bili smešteni Rusi, inače navikli na sve i svašta bez prava da se bune. Dugo smo tamo bili zatvoreni, poludeli od dosade. Tamo je, iz te dosade i dečije igrarije, proizašao i onaj „diplomatski“ incident sa „krađom“ čeri lubeničice, gde smo akteri bili Goge, Srećko i ja. Pa sutradan onaj istorijski doručak gde je na pokušaj kažnjavanja nas aktera, zahvaljujući Rukavini, ceo tim ustao od stola i Laza se nasmejao od uveta do uveta, jer je konačno dobio TIM.Toliko da je nekog iz ambasade, koji se zadesio tu po pozivu, verovatno ovih iz onog iz BONDSTILA zbog lubeničica, a koji je verovatno trebalo da nas disciplinuje  – oterao u materinu.

Zbog uslova i hrane, onako tanki još smršavismo, i kilavi uđosmo u takmičenje. Da li je to bila štednja slična onom bureku u Skoplju, kazna iz Saveza zbog našeg malo bahatog ponašanja u Palasu za vreme priprema – ne znam. Ili je nečija pogrešna procena. U Svetom Kuzmi smo bili kao u zatvoru, daleko od grada i civilizacije, kao u logoru. Kao u vojsci pre zakletve.

Zbog navedenih uslova bili smo večito neispavani i gladni. Jedino osveženje su nam bili treninzi van kampa, ali i oni su postajali sve više iscrpljujući. Iz takvog ambijenta odlazimo na takmičenje na čuveni potkovičasti antički stadion PANATENAIKON.

Mermerna lepotica. Mnogo ljudi. Utakmica za utakmicom. Ja igram sa onim osećanjem „nepravde“ iz Rijeke. Počnem slabo, pa nastavim još slabije. Malo bolje protiv Španaca, i eksplodiram protiv Nemaca. Čak je u “Sportu” izašao naslov – “Konačno proigrao Damnjanović”. Pomislim – leglo je. I onda prosek, jadno. Čak se protiv Grka nisam upisao, i onaj Jordanidis me pecnu – “No points,a?” Osveta za Rijeku.

Svaki put kad sam bio nezadovoljan, znači stalno, šutnem u reklamu pored terena i probušim je. Naređao sam ih ihaha. Dok se Grci ne požališe našem rukovodstvu. Od prvog strelca ekipe odoh u pizdu materinu. Ali sam po broju probušenuh reklama na nekom prvenstvu nesumnjivo večito prvi, za Ginisa. Čak ne verujem da postoji iko na drugom mestu.

Zauzesmo za Jugoslaviju bedno 4. mesto. Tukli smo se sa svima, ali se nismo pokazali superiornima.

Ovo nije priča  o takmičenjima, mada se pominju, ovo je priča o generaciji koja bez obzira na svoj kvalitet nije pokazala najviše što može. Mogu da se nalaze svakojaka opravdanja. Nekako ljudski je, ali u sportu nema opisnih ocena. Ali ovo je i priča o čoveku, Lazi Lečiću, velikom čoveku koji je ispred nas stajao svojim grudima, hrabro sa onim svojim kotrljajućim rrr… Napravio je od nas, i ne samo on, igrače i ljude, a mi, skromno mislim, da mu se nismo odužili.

Kraj prvenstva, Laza mi prilazi i reče I SA TIM ĆU OTIĆI GORE: “A be Dugi, ti nijednu utakmicu da proigraš.” Uh, al me osudio. Ali samo on i ja, oči u oči. Nikad nigde sa strane, ni u novinama nije hteo da se vadi ni na koga. Veličina. Napravismo mi, ili većina od nas kasnije karijere, i to zapažene. Mene je Atina mnogo naučila. Škola zauvek. U sportu je zakon – sad i odmah. I obzirom da sam u fazi svođenja ličnih računa moram da priznam da je Dugi Damnjanović svoje prijatelje, svog trenera na u tom najvažnijem trenutku “prodao“ i „izdao“. Možda su teške reči –pre da sam izneverio. Svojim slabim igrama, slabim izdanjem i opterećen subjektivnošću. Sport je to, i sa druge strane je neki drugi „Dugi“ koji prevazilazi lične emocije i lične utiske ovog Dugog. To traje 40 minuta, i kad nisam mogao da savladam svoj „kasni pubertet“ morao sam da platim emocijama, a to mene košta više nego Oksford i Kembridž zajedno.

Niko od mojih prijatelja mi nije prebacio ni reč. A kad si svestan, jako svestan, to boli više nego da su me pljuvali po ceo dan. Zato prijatelji sa slike, i ti Lazo, oprostite. Prošlo je dosta vremena, a kao da se desilo juče. I prati me. . .

Kinezi kažu – Bolje i kasno nego nikad.

Lazo, IZVINI!

DUGI 

(Kraj) Photo: Privatna arhiva