Lepo je vreme i stolovi napolju puni. Koliko sam primetio za još par stolova sede novinarska društva, mnogo je polemisanja i rasprava, ali nigde glasno. Svaki sto bira teme, svako ima pravo na svoje mišjenje, nema one uobičajene kafanske logike da je u pravu onaj koji se više dere. Svako tu sedi i sluša, priča ali i preispituje sopstvene stavove, pa čak i menja mišjenje.

Vaspitanost i parlamentarnost su ljudski kvalitet, bar u “Kaleniću” su prisutni. Normalno, to nema veze sa sa onim što mi pretenciozno  nazivamo “Naš paralment” ; isto tako pretenciozno kao što na aerodromu “Nikola Tesla” piše na nekoliko mesta – “Međunarodni odlasci”, i valjda dolasci. Kao da ima domaćih.

Za našim stolom glavna tema je sport, i to mu nekako dođe normalno. U razgovoru neko pomenu Zvezdu, Partizan i naravno premijera. Za svaki slučaj – ako neko sluša. Zagledam se u onaj mali skver ispred “Kalenića”, sa starim platanom u sredini. U produžetku je pravougaoni park koji služi za komšijske ljubimce i one veselnike koji jure okolo, a Kalenić pijac im je orjentacija. Da malo predahnu i smeste kosti, normalno dok Kosta ne reaguje kao šumar.

Ima tu još kafića i restorana, i prepuni su “nobelovaca” koji vozikaju  svoje skupe automobile oko skvera da se vide i budu viđeni. Gledao sam kako jedan ogromni tegljač natovaren mašinom za asfaltiranje poprilične dužine pokušava da izmanevriše, i iz Save Kovačevića  skrene u Maksima Gorkog. Majstor ostaje majstor makar i u klikerima, tako i ovaj smotao ono čudo i dok si rekao keks ode prema Južnom bulevaru. Ostade mi pogled na kružnom toku, i vrati mi se misao na Zvezdu i Partizan, i predsednika naše Vlade. Reče on javno, da javnije ne može biti, da vlada daje pare Zvezdi i Partizanu. Valjda iz raznih OK, sekretarijata, sportskih saveza i ministarstava, a ne reketirajući i ono malo uspešnih državnih firmi, koliko ja znam dve ili tri.

Koliko sam procenio, država nema odgovor na krajnje bezobrazno ponašanje fudbalske  organizacije. Pa fudbaleri ispadoše iz svih mogućih vangraničnih liga. A premijer mora da balansira. Bogati, navijači jednih i drugih su pozamašno glasačko telo. Nešto slično imaju Hrvati sa “dragovoljcima”, i pravi sukobi sa navijačima im tek predstoje. Dok se to ne desi oni, bogami, zakače po malo Lige šampiona, neko svetsko i evropsko prvenstvo. Ako je za fajdicu – malo li je? Nažalost, sa glasačkim telom moraš da balansiraš.

Kad pomenuh EP i SP, kod nas će o pomenutim događajima pisati u udžbenicima istorije ranog novog veka, i u skraćenom obliku u “Politikinom zabavniku”, u rubrici  “Da li ste znali”.

Da se vratim na ZiP (Zvezda i Partizan), kojih su pune naše novine. Te neko napade direktora Zvezde, te se sprema boj u Humskoj… Svađaju se, više ne znaš ko je na kojoj strani ali svi, baš svi puše tompuse. Još uvek. Valjda da se razlikuju od onih koji su ispušili.

A fudbala i fudbalera – nigde. Poslali su im onog veselnika Kokezu da ih miri ili naređuje, ko zna šta već, pa će sutra poslati tu, ili tamo, nekog Broketu, Vazuru… ne on je već tamo, nego Lušticu, ili koga već. Nema ovde nikakvih aluzija na imena i poreklo, samo se rimuju i ukazuju na grotesknost i apsurdnost situacije  “po babine linije selo gori a baba se češlja”. Samo što je u našem fudbalu to malo unapređeno, pa je i “po svastikine linije, po kumašina linije” i još više, ali se to drži u tajnosti. Da se narod zabavlja, kao i da država malo smiri strasti jer navijači pokazaše onomad da mogu da uđu u Skupštinu, i to bez izbora – tek da se zna. Uz to i glasaju, a i mnogo ih je.

Za to vreme klubovi se gase, nestaju. Svi koji nisu vojno-policijski  projekti od posle Drugog rata. Ne uklapaju se u ono što reče premijer: “Mi dajemo pare ZVEZDI I PARTIZANU”. I šlus! Niko da protivureči, a kamoli da komentariše, što je opasnije. Eto, OFK ispade iz lige i ode neznano kud. Čijom zaslugom i nesposobnošću ili SPOSOBNOŠĆU – nikoga nije briga. Kao nepopravljivi romantičar moram da kažem da je moj Radnički već daleka istorija. Izučava se kao Kosovski boj. Pa da li smo pobedili ili izgubili – zavisi koja je tura, i ko je zove. Bili smo jedini klub u gradu kome je dozvoljeno da zadrži ime od pre Drugog rata.  Ej, u ono vreme kad je glasačko telo bilo monolitno, i samo je mali broj bio u “ćoravoj kutiji”. Sve ostalo beše novo i bez ikakvih tradicija iza sebe, a to što neki sada hoće da se nakače na staro i tuđe – to su naša posla.

Lige nam sve manje, skoro ćemo u krug dvojke, mada i dvojka može manji krug da pravi, od Pravnog da ide dole. Valjda mi zato zapao za oko onaj skver ispred “Kalenića”. Kakva je intencija, i kako se stvari razvijaju, imaćemo mi ligu s dva kluba, a za to je dovoljan skverić. Ostali, svi osim Zvezde i Partizana, uspravno umiru i gase se, nemaju ni struje ni vode – valjda da očeliče. Kao onaj Dalmoš što reče za svog magarca-tovara: Taman san ga naučia da ne jede, a on krepa! Da, teško je reći – dali smo pare Vojvodini, Radničkom – možda će neko da zatraži repliku…

Takva je situacija u klubovima, ali zato naša fudbalska reprezentacija već desetak godina hrabro stoji na braniku otadžbine kao neporažena ekipa na svetskim i evropskim prvenstvima. Ovaj naš fudbal je na granici da se više ne zove sportom, ni amaterskim niti rekreativnim. Na OI sam pratio sve kolektivne sportove izuzev fudbala, nisam bio dovoljno “nacionalno motivisan”, mada smo i tu ostali dosledni – ni u Riju nismo poraženi! E, a devedesetih je onaj gospodin, koji je bio sve samo ne naivan, brzo shvatio kako treba sa hordom, i začas napravio prvaka države. Posle je njegova gospođa jedina – pazite jedina – odgovarala za nešto što je uobičajeno. Svi ostali su nevini ili abolirani. To je toliko glupo da izleda izgleda kao kad bi od svih u Beogradu u toku dana kaznili jednog čoveka zato što je izašao iz tramvaja. Neki put mi padne na um da bi možda bilo dobro podsetiti se na to, kao i da ima i drugačijih metoda…

Vidim ovde se bore za fotelje oni koji imaju bolje veze, ili jedine veze sa strankama, a nikakve u međunarodnim federacijam. Uopšte mi nije jasno kako se onaj Mažić probio kao sudija. Sumnjam da je to probni balon, iliti dron prema AP Vojvodini za projekat “putuj Evropo”. Sumnjam znači postojim, razobličujem zavere – znači  odavde sam. Nisam strani, ubačeni element. Baš bih voleo da oslušnem komunikaciju funkcionera pojedinih naših saveza sa ljudima u međunarodnim organizacijama.Valjda se i njima tamo smučilo da se svake četiri godine ponovo upoznaju sa novim, a trenutno “večitim i nezamenjivim”, od kojih je većina do skoro  tražila hotel “Albergo” u ulici Senco Uniko. I pitali se koji su to italijanski reprezentativci Portijere i Atakante. Oni koji su nešto znali ostali su napolju, i tamo grade karijere, usput se onako srpski ograđujući od svojih.

Pa mi smo, mukice, svojevremeno kod pretumbacija vlasti sredinom osamdesetih hteli da menjamo onog nesretnika Filipovića u MOK-u jer je ovde zglajznuo, i hteli smo da šaljemo onog generala koji još samo papa nije bio. Tamo su se upišali od smeha našoj neobaveštenosti. Pa smo onda korumpirali i DHL, i sprečili prijem Divca u MOK. Zato sada tamo imamo pravo glasa i uticaj kao foke. Doduše Divac im je to višestruko zaboravio i opraštao. Sećam se i da ne dozvolismo Bori Stankoviću – ej, Bori Stankoviću! –  da bude predsednik KSS. Mi definitivno nismo normalni, i ko kaže da smo pravoslavci laže – svi smo mi veći katolici od pape. Zato, valjda, i njega sramota da dođe u ove naše bele dvore.

A kako ovo što trabunjam ne bi otišlo u koš, nego da malo zakači i magazin, nekako mi pade na um i košarka. Gledam i dalje u onaj skverić, i čujem kako neko reče: “Nestade Metalac, nestade Vojvodina, a u Savezu se češlja baba: dal’ Evrokup, ili Evroliga, ili kako se već ‘babe’ zovu”. Da je samo ovo “evro”, to bi još i nekako progutali ali…

Da li stvarno neko misli da će jedan ili dva uspeha reprezentacije (više privatni uspesi posvećene grupe ljudi nego sistema) zabašuriti da nam klubovi propadaju? I to ne pojedini, već mnogi. Istovremeno klubovi nam kroje kapu, ali to su samo pojedini, tačnije dva, oni iz izlaganja premijera. Dokle ćemo svi biti robovi tog delegatskog  sistema, lobističkog dizanja ruku za odluke da nema odluke? A deca nam odlaze, HOĆE NAPOLJE, svi hoće napolje, još nas ovi azilanti najviše i vole i cene.

Košarkaška baza u Srbiji se kruni, nemamo mehanizme održavanja starih i oživljavanja novih centara. Ono sa devojčicama iz Novog Sada, koje odoše u Mađarsku na doškolovavanje, je  normalna pojava, nikakvo čudo. Sve će one da igraju za Srbiju, i to pošteno, ali – koliko će tamo da se razviju u kvalitetu? Šta to Mađarska, koja i nije neka velesila još od pedesetih godina prošlog veka (htedoh da kažem od pre nove ere) može da ponudi i pokloni našim devojčicama, i to velikodušno, iako one hoće da igraju za Srbiju? Šta tu Mađari vide da je u njihovom interesu, osim što imaju sistem koji bi eventualno u budućnosti mogao da podigne njihov sopstveni kvalitet? Naučili su se oni strpljenju. Uostalom, u fudbalu se tek sad vraćaju posle šezdesetak godina, zatim je red na košarci, mislim njihovoj.

Mi u košarci nemamo ni visokih devojčica. Većina ode u odbojku. Nemamo ni mnogo visokih momaka. Oni odoše u Ameriku. Mlađe selekcije se ne okupljaju dovoljno, i deca se ne motivišu na veći rad. Trenerska organizacija nije jedinstvena, i nije konstituisana kao matična organizacija koja vodi ka jedinstvenom cilju – uspehu  srpske košarke u kontinuitetu.  Kad bude tako, onda će i naši treneri da budu cenjeniji u svetu. Za sve to Savez mora da se izbori, jer drugačije u ovoj (malo)brojnosti ne možemo. Treneri-profesionalci kojima je ukazano poverenje, kao i razvoj košarke u svim sredinama su naša potreba i imperativ. To u ovom mandatu Saveza nije urađeno. Kvalitetna stručna i organizaciona rešenja u ženskoj košarci, koja su donela rezultate, pre su odraz nekih drugih odnosa. Tu mislim na nezainteresovanost nekih lobija prilikom donošenja odluka koje su se ticale ženske košarke. Mada ne sumnjam da će se pojaviti drugačiji  interesi sada kad je postignut uspeh.

Ono premijerovo “Zvezda i Partizan” odnosi se i na košarku, ne samo na fudbal. Ma odavno sam ja predlagao da se osnuje Ministarstvo za Zvezdu i Partizan, i Ministarstvo za nas ostale normalne. Bolje rečeno za nas ostale sa posebnim potrebama.

A u KSS sentimentalno-emotivni motiv u rukovođenju, koji često ume da bude veoma jak, prestaje da bude odlučujući prilikom izbora novog predsednika. Svakojakih predloga ima. Predlažu se neki od kojih treba bežati kao đavo od krsta, dok drugi, koji koji bi mogli i valjali, beže od te obaveze kao pomenuti od iste naprave. Biće lobiranja i, čini mi se, prljavih igara. Daj Bože da grešim. Kod nas u Savezu svaka organizacija, mislim na strukovne, je vaška obaška. Siguran sam da će ZiP (Zvezda i Partizan) voditi glavnu reč i u Savezu oko izbora novog predsednika. Tako je i u Olimpijskom komitetu, Zavodu za sport, Sportskom savezu Srbije, savezima, Ministarstvu za sport… Oni se tu lako i lepo dogovaraju i sarađuju. Kad već moraju da trpe jedan drugog, a sve da se ne umaša neko treći.
Ne znam gde se sad odlučuje o sudijama u košarci, iz koga grada, a da nije na slovo K. Malo da se našalim.

Mnogo toga u našuj košarci treba nastaviti isto, ne menjati nego samo poboljšavati, ali nešto ipak mora da se menja i drugačije da se pristupa pojedinim segmentima. Jer, nisu došli Nemci i odneli sve. Nešto je i ostalo.

Za vodeće mesto u Savezu trebamo čoveka sa strpljenjem i tolerancijom. Nikako čvrsta ruka, već superiorna pamet i posvećenost. Svaka sujeta i svojeglavost su štetne i nepoželjne. Ali ako dođe do dizanja ruku – ne znam… Ipak sam za tajno glasanje.
Ako neko vidi vezu onoga što je za Koš iz prvog dela teksta, sa ovim što mislim da je primerenije za drugi deo naslova portala, ona je namerna i opominjujuća.