Da li je skromnost vrlina?

U današnjem vremenu hvalisanja i samohvalisanja to mu nekako dođe kao mana. Kako ono narod  i kaže –  skroman i lud su braća rođena.

Svojevremeno u Radničkom sam dobio primedbu, ili „naputak“, da treba da se na sva zvona udari kad se nešto uradi. Bizarno do gadljivosti. I kad se srpski rastadosmo pričalo se šta uradiše naslednici, i šta ne uradiše. Valjda po onome – sto puta ponovljeno postaje istina po difoltu.

Ovako grub uvod bi trebalo da bude početak priče o vaspitanju, i urođenom i ponetom iz kuće i, bogami, onom koje sport ispred tebe postavlja kao zadatak.

Mala digresija. Ja se, naime, uglavnom uvek takmičim sa svetlom na stepeništu u mojoj zgradi od prizemlja do četvrtog sprata bez lifta. Tačno 98 stepenika. Umem da stignem i po dvadesetak sekundi pre gašenja, doduše sve ređe – što je obrnuto proporcionalno s godinama.

Jedan veliki u Radničkom, Ćira, mi onako usput – a sve je škola – reče: uradi vežbu onoliko puta koliko ti trener kaže, a i još jedan put više za karakter. E, to jedan put mi šapnu da mi stepenice budu motiv i prijatelj, a ne muka i napor.

Da li rekoh – Radnički? To je podsvesno. Uvek prisutno i urezano. Normalno, moj život i moj svet. Čas dobar, čas bolan, ali drugi ne imadoh.

Malo postajem naporan i dosadan napominjući da se mi stariji u svim sportovima, a mi iz košarke posebno, viđamo. Posebno mi sa Krsta. I svima nama je ime kluba postalo kršteno ime, i poistovećujemo se sa njim. Normalno, jer smo u klubovima provodili dugo i dugo. Danas je to malo drugačije, pa mi se onaj Dalmoš što igra košarku negde na dalekom istoku i trenutno je u 38. klubu u karijeri čini kao vanzemaljac.

I svi koje znam vole svoje, i naučeni su da poštuju druge.

Kad rekoh mi iz Radničkog… Nekako smo svi bili vaspitavani, ili oblikovani, na neki poseban i siromašno skroman način. Od početka nam je stavljano do znanja da je zabranjeno “kurčenje“ i nadmenost.
Ostalo mi je urezano u pamćenje jedno od čuvenih putovanja – neki Ivangrad, ili Bjelo Polje. Autobus ide iza bagera koji trasira put. Malo hiperbolisanje, ali nije daleko od istine. Negde između Zlatibora i Zlatara.

I naš drug Brza, čuveni Brza koji je voleo da se istrčava i tek da nešto kaže, reče: „Ovaj autobus ide kao po mudima“. Da je bilo na Krstu, gde je psovka deo folklora i svakodnevne komunikacije, ni po jada,ali . . . Vrisnu Toma Kobiljski onim svojim prozuklim glasom. On bejaše u to vreme Pivi od velike pomoći, i vođa puta. Vrsnu : „Slušaj, ponašaj se pristojno, ljudi slušaju!“, zagrmeo je tako da je ceo autobus ućutao, a i svi mi. Ljudi su morali da znaju da smo iz pristojne kuće. Onda je to značilo, a ja o tome pišem jer očajnički želim da se to vreme vrati.

Morao si svim starijima da kažeš dobar dan, i da im ustaješ u tramvaju. Retko sam u gradskom prevozu, ali dan danas uhvatim sebe da ustupam mesto drugima, da ne kažem starijima od mene jer ih je jako malo.

Mi smo vaspitavani kod svojih kuća, neko strožije neko ne, ali smo dolaskom u klub morali da se naviknemo na nešto što su govorili – vojnička disciplina. Bilo je to vaspitanje iz ljudskosti i poštenja.

Rekoh da se razne generacije iz KK Radničkog viđaju. Stariji imaju pravo glasa i prednost, što je normalno. Imaju svoje priče, ali prihvataju i nas mlađe jer smo najbolje nosili njihov Radnički. Među tim, uslovno rečeno starijima, bilo je strašnih igrača, možda i boljih od nas, mada skromno govoreći – teško. Bolji košarkaški tim KK Radničkog od naše generacije sedamdesetih nije postojao. U sve to je svako od nas ugradio po neku ciglicu.

A pored svega moj kapiten Ražanj reče da je, verovatno, najbolji igrač Radničkog svih vremena Nemanja Neca Đurić. Moj i naš Neca koji najtoplije, kad se vidimo, kaže – gde si Dugački.

Duše meke kao pamuk. Dosta ćutljiv, ali pun pamćenja, iskričav, i ume da zajebava po malo. I ništa, ili jako malo o igranju košarke. Uglavnom o ljudima, životu i pojavama iz košarke, njegovog sveta gde je sebe u svom teškom životu pronašao i potvrdio.

Ne želim i neću da pišem o njegovoj  košarkaškoj karijeri. Uostalom, to bi mogli mnogo bolje novinari koji imaju podatke, sve je već zapisano i poznato. Možda ne dovoljno, ali je poznato. Bejaše Neca Đurić dugo godina jugoslovenski košarkaški bog. Ali crtice, polurečenice iz njegovog života me zaintrigiraše me. I, onako začuđeno, shvatim i stvorim sliku neverovatne skromnosti koja, sigurno, proizilazi iz vaspitanja, ali i superiornosti u onome što je on izabrao.

On je miran i ostvaren čovek jer je veliki i običan u isto vreme. I kada čeka unuka iz muzičke škole u centru grada, šetajući onako velik i danas, polako. I kad se sretnemo uz ono njegovo – „E,gde si Dugački“. Kad se izgrlimo – dva konja od 4 metra i više od vek i po, gledaju nas kao da smo, ne daj bože od „onih“. Taj odnos samo naš svet može da razume.

Pa i kad se bijemo kod Danke za kožurice iz čuvenog Mominog pasulja. Normalno, iz poštovanja, ja teška srca popuštam. Jebiga, mi iz Radničkog smo osuđeni na kožurice ceo život, pa smo se navilkli. Meso bejaše za neka druge. A mi sa kožuricama ostadosmo nekako svoji, možda i previše, i uspravni, možda nedovoljno.

A kod Nece mi se svidela ta njegova skromnost i sigurnost.Nimalo agresivan, ali je delovao zastrašujuće onako visok, dugačkih ruku kao gibon, i kratkog vrata tako da je njegova visina nešto ispod dva metra bila varljiva za protivnika. Šaka kao dve moje. Kako reče – talentovan za sport, porodične predispozicije. Ćale mu je, napomenu, igrao za FK Slaviju. Za neupućene, to je bio teren, stadiončić na mestu današnje NIS-ove pumpe i Steka, preko puta porodilišta. Neki od nas starijih koji u mladosti zakačiše fudbal osetili su tu šljaku – šmirgl papir br. 80.

Odrastao je Neca uz čuburski potok u Oblakovskoj, 500 metara od mog Franca Rozmana. Bejahu tu još  neki sportisti, pa pomišljah da potok nije malo zračio…

Čovek je preživeo tri bombardovanja Beograda, kao i mnogi uostalom. To je kod nas deo odrastanja. Izgubio je roditelje 1943. i 1945, i ostao sa sestrom na grbači bake Kristine. Posebno je upečatljiva njegova priča o bombardovanju 1941. godine. Oni su svi živeli bliže Autokomandi, takozvanim Topovskim šupama. One su kao bile cilj, i pomere se Đurići u neku kuću malo više, otprilike blizu Klinike za palstičnu hirurgiju. I, jebiga, kako to obično biva, jedna od „glupljih“ od ondašnjih „pametnih“ bombi zveknu u njihovo dvorište. Svi prozori i vrata poispadaše, za dete trauma za ceo život. A on o tome mirno govori, i zbog te mirnoće mi se priča ureza u pamet.

Pa tek borba bake Kristine da prežive… Pa prvo odelo od Crvenog krsta u petnestoj, ili šesnestoj godini. Čak izađe i neka njegova slika u nekim od ondašnjih novina. Neca, onako štrkljast u novom odelu. Mada, reče, bilo je od materjala kao tanka šper ploča. Nasmejasmo se. Jebiga, takvo je vreme bilo. Onda je, valjda, otkrio sport.

Sa školom je bio na #jebi si mater“, ali mirno, bez glupiranja i opravdavanja. A u sportu je mogao da se bavi svačim. Sportska inteligencija koju sam kasnije sreo samo još kod Moke. Nekako imam utisak da je imao neki usmerivač u glavi, ili skretnicu da usmeri mozak u drugom smeru – mogao je da bude i „znanstvenik“, što bi rekli braća Hrvati.

Za mene je bio legenda dok ga nisam prvi put video na Krstu, i prišio mi se za srce jer je bez rezerve i uslova voleo Pivu, koga smo mi tek počeli da otkrivamo.

I sve ovo mirno, bez besa, ljutnje i ogorčenosti. Zato ga i vole i dan danas, što je, na neki način i normalno, jer bio si košarkaška veličina, a normalan i skroman. Ja se izvinjavam, ali moj vokabular ne poznaje neku drugu reč za ovo skroman, pa je zato često ponavljam. Možda postoji, ali meni je ovo dovoljno da ga volim i cenim.

Primećujete da ne pričam o košarci kao igri, mada nas to vezuje, sad čak i nešto više. Samo o nečemu što je iznad ovog našeg Božanstva – Košarke. Pričam o ljudskosti, duši, o nečemu što zvuči starinski i pomalo zaboravljeno, ali kad tad . . . .

Ne sumnjam da bi Nemanja svuda bio dobar, ali bio je u mom Radničkom, i to celoj priči daje čar, što reče Đole.

A pričica da su pred njegovu vojsku on, Rica Gordić i Pera Skansi proveli pet dana na brodiću lutajući Bračom odakle je Pera… Puni  vina, ali i poštovanja i posvećenosti. Pamti to i Rica, Necin večiti cimer, jer je jedino njima u reprezentaciji Aca Nikolić dozvoljavao da puše (ili nije mogao da zabrani). Kad sam to napomenuo Peri pre izvesnog  vremena u Ljubljani, on se široko nasmejao i odmah me isključio i odlepršao u sećanja.

Ili neka priča o jedinom sakou u reprezentaciji za dvometraše, bio je Ricino vlašništvo, koji su uzimali kako je kome trebalo za izlaske. I neki eksces koji izazava Miško Boem sa nekim bacačem nekih sprava, atletičarem, znači velikim i jakim. A Neca, kao pomirititelj, pa kako kao takav ne prođe morao je da bude ubedljiviji i, jebiga, atletičara jedva povratiše. A Ricin sako bio je sav krvav. Boem se izvuče a, kolikom znam, i predsednik OKK Beograda, čuveni policajac Radulović, morao je da se angažuje da Neca ne zaglavi Padinjak. Tek, Ricin sako nije bio više za upotrebu.

Da posebno pomenem nešto što me je istopilo. U košarci Neca nije prošao kod onih naučnika u Zvezdi, ali jako brzo u Radničkom postade igrač velikih dometa. Ćutljiv a superioran, i što reče jedan trener – Neca je osnovna jedinica za lenjost. Naizgled. Ali 31 poen Sovjetima za poluvreme – ehheej, Lebron ondašnjih dana! Odmah su počeli da ga zovu, još krajem pedesetih, da pojačava razne, uglavnom beogradske klubove, na turnejama po Evropi. Radnički u to vreme nije imao takvih mogućnosti, još smo se borili za kožurice. Neca i slični su ga polako dizali.

I nije bitno da li je to bio OKK Beograd ili neki drugi tim, i da li je bio Antib ili neko drugo mesto. Tek, Neca onako mlad i sa onim ušima za koje niko nije smeo da mu kaže ništa nalik na zajebavanje, jer su ga se bojali, odigra da su ga odmah pozvali da ostane. Onda se to zvalo emigriranje. Ponudiše mu i školu, i novac, i napredovanje. Ja pratim priče ljudi koji su iz čistog avanturizma odlazili odavde, ili sa pasošem ili peške u Italiju, ostajali, vraćali se, tražili svoju šansu, borili se, grešili i trošili zdravlje negde daleko. O tome možda najbolje zna Pop iz „Potkovice“. I mnogi koji kod njega dolaze.

Danas se to ne zove emigriranje, ali ogroman broj mladih jedva čeka neku priliku. Neca je tu šansu imao 1958. godine.

I onda čujem ono mirno i prosto i hrabro: „A kako da ostavim moju baba Kristinu, koja poturi svoja nejaka pleća za sve nas?“ Nije bilo dileme za visokog, talentovanog ali i hrabrog momka koji je težinom detinjstva i života nateran da prerano sazri. A tek emocije, tako iracionalne, a tako prisutne kod nas.

Baba Kristina je za  njega bila i zakon, i poštovanje, i božija providnost. Dar i dug.

Za mene je Nemanja Đurić možda – ili sigurno – najbolji igrač u istoriji KK Radničkog, što reče Ražanj. Daj bože da ga u budućnosti neko nadmaši. To bi značilo da smo se ponovo uzdigli. Ali prostodušnost i njegova dobrota su neprevaziđeni. Sigurno je deo toga stekao u Radničkom. Mada se sa tim i rodiš, i nosiš to kroz život. Sigurno nije lako, ali ostaješ čovek.

Neca je moj Radničkovac koga neizmerno poštujem i volim. Sećam se njegovih suza kada na jedvite jade pobedismo Bosnu u Beogradu, i postadosmo prvaci. Tada ga nisam dovoljno poznavao, ali sada znam da je to bilo iskreno, i njegov nedosanjani san, kao i mnogih drugih.

Nesporna je njegova košarkaška veličina – o tome neka pričaju drugi. Ali jednom se obrati, da li Sakiju ili Ražnju –„Jebeš nas reprezentativce, dođoše ovi gulanferi i pokoriše Jugoslaviju“. Za neupućene, ovo gulanferi smo bili Mek, Srećko, Tvigi , ja i svi ostali koji postadosmo prvaci. Mnogo je i Necinog znoja i muke, i svih ostalih starijih, ugrađeno u temelje Pivinog uspeha sa nama.

Kad sam bolje upoznao Necu bolje, ono gulanferi mi je postalo jedno od najvećih košarkaških priznanja.

Svi verujem u svojim sredinama imaju nekog takvog, ali je Nemanja Đurić Neca iz Radničkog, i to mi imponuje.

A kome ne bi?

Photo: Printscreen