Sveti Trivun, ili Sveti Trifun, kako se to već kaže. Probudiš se ujutru i nisi siguran da li treba da se umuješ ili „ubiješ“, tek obaveze koje si sam prihvatio nemaju alternativu. Pekari i ja. I  krenem. Prvo neurolgija, pa neurohirurgija. Nije za priču zašto, a osećam da moram. Ja to tako prihvatam. To obavim i onda na susret i dogovor sa Draganom Radosavljevićem i Vasilom Tupurkovskim, mojim prijateljima i generacijom iz Skoplja. Hoćemo da nešto napravimo za maj mesec, neki događaj koji bi, bar ja tako mislim, trebalo da bude iznenađenje za jednog našeg prijatelja u Skoplju. U njegovu čast i, normalno, u njegovom Skoplju. Nisam siguran da će ostati tajna do kraja, ali ‘ajd da ja ne budem taster…

Znate, znate, Vasil, ili Cile kako mu je nadimak, se zbog ovog dogovora dovezao iz Skoplja u Beograd na par sati. Stalo mu je. Pripremismo mu i jedno iznenađenje, ali o tome malo kasnije.

To što je kao za njega iznenađenje bio je jedan naš običan pasulj, Momin pasulj kod Danke. Bejaše naš sudbinski prilaz životu, nešto kao onaj čuveni film „Oslobađanje“ sa Bartom Rejnoldsom. Obično to zavisi od dolaska Rice Gordića iz Belgije. Pa se tada i organizujemo. A on sve češće, malo-malo, pa ode u tu Belgiju. Tek, gore kod Danke je trebalo da budu Rica, Neca Đurić, Bata Radović, Moma Pazmanj, Maki, Ražanj, Srećko Jarić, Kotarac, ja i naši gosti iz Makedonije. Kao ligal alijena prihvatili smo i Sašu Miletića, mlađeg drugara iz Politike, zaluđenika košarkom.

E, tek to beše zadovoljstvo koje me je čekalo posle svih obaveza koje sam imao. Sve sam organizovao lepo. Moje je bilo da samo sipam naftu i idem po Ricu u “Đokondu”. Ali ne lezi vraže. Brankov most i gužva na ulazu u tunel. Pomislih – uobičajeno za podne. Idem desnom trakom, kad tamo jedan nesretnik gura svoje vozilo prema Nušićevoj, malo uzbrdo, dovoljno da rikne. Auto se ugasio i nema pomoći. Niko da stane. Taksi je, vidim po tabli. Malo manji od mog citroena, i težak je. A taksista bantam kategorija. Čovek se iskilavio. Stanem iza njega, četiri žmigavca, i izađoh da ga upitam da mu pomognem, da ga poguram. On pogleda i pomisli da ga guram rukama. Ma ne, rekoh, kola u kola – plastike su to, nema štete i polako. Pogleda on u svoj auto, a jebeš ga od toga živi, i reče – ma nemoj. Pokuša još metar i vrati se. Pukao mu film. Neće, bez obzira na sve, da bude rob automobila. I pristade. Sve se to dešavalo pored stotine auta koji tutnjaše pored ns. Izguram ga na ugao Nušićeve i Kosovske, pa ja desno a on dole niz Nušićevu. Valjda se snašao. Mahnuh rukom i odoh. Neka, pomislih, neka Rica malo sačeka. A naftu ćemo usput, moramo, jer je bilo dramatično crveno.

Vozim pored onih konja koje je lako uvući u Skupštinu, a teško izvući, i setih se i nasmejah. Život, koliko god da traje, ostavlje tragove i pamćenja na dugi rok. Obeležava.

Negde sredina sedamdesetih. Vozio sam neki krš od dijane, surogata spačeka. I bejaše mi lepo. Ono jeste da je auto bio napravljen od štapa i kanapa, ali je koristio. Bilo je i guranja, kršenja, ali se sve to popravljalo pomoću kašike i viljuške, da ne budem do kraja zlomisleći. Pamtio je taj auto neopisiva putovanja, ali to sad nije tema.

Tek, iz nekog razloga koga se ne sećam, silazim od Golfa niz Košutnjak i pored “Košute” pravo u podvožnjak. On pun vode, više od pola metra a da to onda nisam primetio. Dijana je bila osetljiva na nečije suze u blizini, i na maglu, a kamoli na kišu i gore. Stadoh na sred podvožnjaka. Poče voda da polako ulazi u tu skalalmeriju nazvanu auto. Ako izađem najeb’o sam ga, ako ostanem mogu samo da se smejem. Da plivam znam, ali bejaše hladno i nije za egzibicije. Kako niko nije bio ludak kao ja da prolazi tunelom, bilo je sve prazno. I tek posle nekog vremena meditacije i „to be or not to be“ načuh neki zvuk iza sebe. Kao oni nesretnici na podmornicama “Trešer” davnih godina u Sredozemnom moru, ili “Kurska” u nekom od severnih mora. Blago mojoj drugarici Nadi – ona umire posladnja. Sa strahom i „mojom drugaricom“ se okrenem unazad. Ko se seća, retrovizori na dijani su bili „dodatna oprema“. Ide kombi. Stari IMV/Novo Mesto. Stari, čuveni kombi koji nas je odvodio na mnoge utakmice u okolini Beograda. Mislim na Valjevo i slične destinacije.

IMV kombi je bio visok i voda mu nije mogla ništa. Bez da sam izašao, kombi priđe mojoj „super“ makini, kako bi rekli Italijani. Taknu me i poče da me gura. Mislim na dijanu. Branici u vodi. Vozač kombija nonšalantan, krvav tip, smeška se i ja prihvatim “chalenge“. Izgura on mene do pumpe. Ko zna gde je ta pumpa razumeće, a za ostale je teško objasniti bez „navigacije“. Namignu i ode. Čekao sam par sati da se moja lepotica osuši, i pomoću trikova zeznuh je i upalih, pa odoh dalje. I upamtih.

Par godina kasnije sa naučenom  lekcijom idem istim svojim mehaničkim čudom od automobila autoputem pored hitne pomoći. Od navedenog događaja u Topčideru, gde zamalo  najebah kao Knez Mihailo, pumpa za „svašta“ u dijani je kašljucala , “jektika“ kao od ranije. Tek, stade lepotica i ni makac. Sunce, čučim  i razmišljam. I onda stade iza mene najnoviji fijat 128 sport. Potpuno nov. Ako se ne sećate kako je izgledao – pitajte Srećka Jarića i Moku. I iz njega izlazi mladić, u to vreme malo stariji od mene, u odelu „made in London“, u to vreme vrh vrhova. Ja i dan danas ne mogu da objasnim šta ga navelo da stane. Uz mali dijalog i moje pitanje – da me poguraš malo, i njegove raširene oči i ono što ne mogu nikad da zaboravim njegovu repliku samom sebi – jebote, ovo nikad nisam doživeo. Ja sam imao iskustva od par meseci ranije, i bio sam mirniji. Nisam verovao da će mi pomoći. Ali, valjda i on bejaše nesvakidašnji, i sede u auto, nasloni se svojim „Suhojem“ na moj „smederevac“ i dade gas. Samo što prođosmo odvajanje za Sajam i Savsku – eksplodira dijana i upali. Zbog već opisanih karakteristika retrovizora dijane nisam video njegov izraz lica, ali sam upamtio njegovu ruku i pozdrav. Ja na svoju stranu, on na Novi Beograd.

E, sve ovo mi sinu u onih pedesetak sekundi koliko sam gurao nesretnog taksistu kroz tunel. Nasmejah se i pođoh po Ricu Gordića. I sve se smiri, nađosmo se na pumpama i svi zajedno krenusmo gore na šasulj. Kad smo se okupili videli smo da fale Maki i Ražanj. Ovaj prvi bolestan, a Ražanj, što je u poslednje vreme uobičajeno za njega, imao neka druga posla, važnija. Mada ja, skromno, mislim da ovo naše je važnije od svega, pa i od života… možda.

A da, nije došao Buštur. Blagoja Georgievski. Kako nam Dragan Radosavljević reče, ostao je da slavi dan Svetog Valentina. Samo što se nisam upišao od smeha. Čuj, slave Sv.Valentina! I to makedonski severnjaci, vikinzi takoreći. Na to prasnuše u smeh Vasil i Dragan. Možda će neko da im odredi da slave i 4.juli – ali ne Dan borca, nego Dan državnosti?

Moramo da požurimo sa ovim našim akcijama – ko zna šta nosi dan, a šta noć. Možda će neko da smisli neke takse na misao, zajedničku istoriju i naš smisao života. Znam kako misle moji prijatelji ali smo zajedno jaki, mnogo jaki. Verujte, niko nam ništa ne može. Dokle god hodamo mi smo bili i ostali deo ove naše sekte, i ostaćemo. A lepota svega je da sam se ja izborio sa svom nervozom i ostao normalan, bar ja tako mislim. I jedva sam dočekao da odem kod Danke u naš mali zatvoreni svet, nedodirljiv i uzvišen. Za nas je to postalo normalno.

I Neca, Rica, Bata Radović,i Moma, Srećko i Dragan, Kotarac kao i gosti Vasil Tupurkovski i Aca Miletić učinili su mi Sv.Trifuna lepim, umirujućim i obećavajućim.

Život se prostire ispred svakog od nas i moramo da hodamo po njemu, možda pažljivo ali i odlučno, i moramo poštovati sve aktere i saučesnike u svom postojanju kao što smo i mi u njihovim. Naša prostirka je košarka, i izdržala nas je. Nije se ofucala, ostala je meka i neistrošena. Ostavili smo je drugima privlačnu i „jako“ našu.

Ne zamerite mi što sam ovoliko posesivan i subjektivan, ali ja nikome ne zamarem ako ima svoju košarku ili nešto slično. Naprotiv, svima to od srca želim i preporučujem. Bićemo samo bolji.

Izvinite što sam ovoliko ličan.

Pozdrav.

Photo: Privatni album