Nisam Felini, i “Amarkord” nije moj, ali zato pripada nama svima. Imam dovoljno godina da mogu sebi dozvoliti da iz segmenta života u kome sam proveo pola veka izvlačim sećanja i, što reče Balašević: “I slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne”. A mogao bih da, kao Markes, kažem: 45 godina samoće. Ma neka prođe još neko vreme, da lepo stvarno počne da potiskuje ružno. A bilo je baš lepo.

Neko drugo vreme, prilično siromašno, ali lepo! Bez briga i namrštenih čela. Pune ulice smeha, a oko nas ničega. Samo puno nade, želja i ambicija svake vrste, postojao je cilj. Znate, Sizif je jedina osoba koja stalno i bez prestanka ima cilj. Šta je sa onima koji dostignu neki vrh? Ili vrh nije pravi, ili su želje bile male – tako ja to tumačim.
Neki put ovo pisanje i meni samom  izgleda šašavo, ali moje je, ljudski i malo staromodno, a neka neko drugi kaže drugačije. Sada ću da vam nabrajam razna imena – pomislićete da je ovaj odlepio, jer ta imena mnogima, ili većini ništa ne znače ali. . .
Biljana i Mita Grobar.

Vukica i Mita Reljin.

Zaga i Ranko.

Beba i Ciga.

Verica i Pljaka.

Rada i Cvele.

Slavenka i Kesa.

Ljilja Limun i Stevica.

Boska i Đura.

Menka i Laza.

Dragoslava i Nikola.
Pa Ladislav i Marija, Branka i Vica, Goca i Musa, Sneška i Brale. . . i mnogi drugi, izvinjavam se jer nemam sva znanja, a i prostor je ograničen. To su parovi koje je sport spojio, tačnije košarka, oplemenio i, siguran sam da su svoje najbolje životne nazore preneli na generacije posle.

Bilo je to mladalčko druženje i produbljivanje emocija koje samo sport može da spoji. Bez tehnoloških i makijavelističkih opterećenja današnjice. Srce i ljubav, i zajednička interesovanja, pa želje i nadanja.
Ovi gore navedeni parovi predstavljaju sinonim za optimizam pedesetih i šesdesetih, lepotu druženja i bavljenja sportom, i prijateljstvo kao nadkategoriju.
Onomad pomenuh da nam je Makijaveli postao idejni vođa. Boli to nas starije, drugačije vaspitane i , ako već hoćete, istrenirane. Ponavljam, ne znam koji put da se mi, koji smo po dijagnozi košarkaši, sportisti, družimo i sećamo onog što je proživljeno, a šta bi da je drugačije? Pančevački most?
Ne, ne dam svoju mladost drugom da je obezvredi i nipodaštava. Malo sam mlađi da bih objašnjavao pedesete i šezdesete, ali dovoljno sam ih zakačio.
Pojavio sam sa na Krstu sredinom šezdesetih, posle igranja fudbala, i počeo košarku. Na prelasku iz osnovne i srednju školu. Odrastao sam na Neimaru, završio OŠ “Svetozar Marković” i, zbog društva iz kraja, otišao u IV beogradsku gimnaziju na Dedinju. Tada sam se valjda prvi put u životu suprotstavio roditeljima – oni su, kao profesori sa Vračara, hteli da idem u XIV gimnaziju. Za Beograđane koji znaju o čemu pričam ima to nekog značaja, za ostale nema veze.

Postoji jedan mali “pariski ” trg na raskršću ulica Lamartinove, Petra Kočića, Mihajla Gavrilovića i, nekada, Ognjena Price. Kasnije je ta ulica nekako drugačije nazvana. Sada su svuda kafići, tako da i jednu terasu koja je tu odvajkada, i na koju je izlazila jedna bakalnica, starinska i onako komšijska, domaća, zauzima kafić pod imenom “Lamartin”. I koliko god da sam nostalgičan, pošteno je priznati da je lep kafić. Preko puta je park, i mi smo provodili sate i sate, dane i godine u gluvarenju na toj terasi. Mislim da jedan  rokenrol standard Čaka Berija (“No particular place to go”)  govori baš o tom načinu života. Kod nas za to ima lep i starinski izraz – gluvka.
Elem, pojavio sam se na Krstu, u Radničkom, sredinom šezdesetih, sačekao me moj prvi trener Vladan Marković i inficirao sam se virusom poznatim pod imenom KOŠARKA. Treninzi, ćutis ako si pametan i polako se upoznaješ sa sredinom i načinom ponašanja. A uklopiti se u Krst je uvek bila nemoguća misija, i danas, a pre pola veka je to bio kao Neronov zakon. Ubrzo tamo počinjem da slušam priče o našem ženskom timu, generalno – prelepom. A da budem korektan, i druge ženske košarkaške ekipe su bile prepune lepih devojaka.

Ja sam bio 5-6 godina mlađi, a to je u tom uzrastu ogromna razlika, i slušao sam kao klinac ko je sa kim. Za mene većinu tih imena znao sam iz novina – sve same legende. Kad u kraju kažem sa kim se družim – ne veruju mi.
Svetski poznata imena: Jeca Kalenić, Mica Radovanović, Zaga Simić, Ljilja Limun itd… Između ostalih i Rada Đurić.

Stvarno je bila lepa devojka, naravno ne za mene jer u to vreme pet godina razlike je bilo puno.Za nju mi rekoše da se zabavlja sa Cveletom. “Jel onim Cevletom”, pitam. “Onim”, odgovoriše, i ja se naježim. Cvetković, onaj iz Zvezde, onaj što je par godina kasnije pogodio penale kad smo pobedili Ruse na Olimpijadi u Meksiku…

Sedimo mi tako i gledamo trening ženskog tima, čekajući naš termin. Pred kraj treninga žamor, i neko iznenada reče: “Eno ga Cvele! Na vrhu stepenica”. Ko se seća Krsta zna o čemu pričam kad kažem stepenice, za ostale – opet nema veze.
I gore, zaista, u  braon odelu CVELE! Kako neko reče, Stiv Mekvin od dva metra. Rada ode prema njemu, svom dečku. Baš ih je lepo bili videti.
Prođe neko vreme, već se o meni na Neimaru čulo kao o igračiću, a i dalje smo žuljali dupeta na terasi u Lamartinovoj. Uvek su tu bila tri, četiri starija dečaka, nas par koji se guraju u starije, i nekoliko mlađih kandidata sa ambicijom da uđu u društvo. Normalno, sem starijih, ostali samo odgovaraju kad su pitani – to je bila stvar poštovanja. Već sam imao neki juniorski turnir van zemlje, i malo nekog autoriteta, ali i dalje sam čučao na terasi u crnom kaputiću iz gimnazije. Sedimo mi tako, i kad prolazi bilo ko, pogotovu devojke, ne smeš da glasno komentarišeš. Rizikuješ šamar. Samo stariji imaju pravo da “daju ocene”. U neko doba, zlo ili dobro, ulicom Petra Kočića prema trgiću prilazi lepa devojka. U pantalonama, crvene kovrdžave kose, ne bih dalje da ne pogrešim jer vremenska distanca je učinila svoje. Nisam je ja video odmah, nego sam čuo reakcije starijih i njihovo ushićenje: “Kakva ženska!” Ima i jedan drugi izraz ali je, po mom mišljenju, ružan, i neka ostane ovako.
Uglavnom, ona pređe trgić i pravo prema nama. Ja prepoznam Radu Đurić. Nikad do tada nisam progovorio reč sa njom. Uostalom. rekoh da je u tom dobu i par godina prevelika razlika. U glavi poče da mi tutnji. Kako ću sad? Tetka Rado – ne ide. Seka Rado – ni to, a sramota je da se ne javiš , tvoja je iz Radničkog. Panika, a ona preseče raskrsnicu, i pravo na nas. Ne znam šta su drugi pomislili, ali ja sam sedeo sa strane, blizu stepenica, kao da sam se krio. A Rada pravo na mene, smeje se i kad je prešla ulicu reče: “Zdravo; Dugi, kako si?” Nisam verovao šta sam čuo. Zažmurio sam, gde me primeti, ali svi, baš svi me pogledaše, ja se javih malo sramežljivo, i ona nastavi niz ulicu. Onda neki Voja, glavni u društvu, reče: “Vidi malog!” Za dve sekunde sam porastao pet santima, a autoritet – za neviđeno. Bio sam toliko zbunjen da sam ćutao i to je protumačeno kao moja superiornost i pamet. Samo sam ja znao da nije tako.
Znate, kaže se: “Kad hoćeš da nasmeješ Boga reci mu za svoje planove”. Tako je i sa svima nama. Život posle donese svakome svašta, nekad, češće, ne možemo to da sami odredimo, ali male stvari možda malo govore, ali mnogo objašnjavaju i znače kasnije. Da se vratim  na Balaševića, ” I slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne “. Jeste!

Lepo mi je da se setim ovoga. Bio sam klinac, to je toliko bilo značajno za mene, pogotovu za moje društvo, da ne može da se objasni. Za pet sekundi sazriš kao za pet godina pre toga, razbiješ deo nesigurnosti i pubertetskih sumnjičavosti.
Ne znam da li je trebalo ovo da napišem – ali moje je, i ako se nekom učini lepim, drago mi je.
A sve nosim i čuvam iz košarke!