Souli ume da piše i da te takne u sećanja. Aca takođe, pogotovu ovim poslednjim tekstom o Radničkom. Ja pokušavam da pogodim isto. mada… ali o tome malo kasnije.

Sećanje na ljude i događaje koji su u temeljima ove naše fascinacije zvane košarka. Naizgled sa strane i nebitni, ali ogromni  i veličanstveni.

Napisah jedan tekst o mojoj vojsci i KK Industromontaži. Jako im se svidelo u Zagrebu. Reakcije su dirljive.

Ili onaj tekst o Sajonari.

Svima prija, ali kako da im kažem da pišući tekstove jako iskreno i izrazito sebično to radim zbog sopstvenog zadovoljstva. Meni je lepo. Zato i cenim i volim ljude o kojima pišem. Za mene su svi oni što je danas popularno reći „vrh, bratee“.

Svode se računčići vremenom. Pitao sam – ti računi ne mogu u onu igru „Uzmi račun i pobedi“. Nema PDV-a. Ali su tu jedini pravi računi u životu. Pobedišili ne pre izdavanja istog. Bogatstvo koje ja, a verujem  i svi drugi čuvaju. To je lek protiv staračkih depresija, životnih promašaja i uboja. Najefikasnija terapija ikad otkrivena, kojoj ne treba ono brzo čitanje posle reklama.

Mnogo mi je stalo da se upamti ko je obogatio beogradsku košarkašku atmosferu, i zbog toga se trudim da pokupim sve ciglice iz ogromnog temelja.

Naime, juče je sahranjen Zoran Popović-Amza. Cenim, što bi rekli moji Mladenovčani, da je ovo Amza izvitopereno šatrovačko Anzor. Ako i grešim nije greda.

Kremacija, tišina i najlepši tužni bluz traje i završava se kreščendom „My Way“ Frenka Sinatre. Tu pesmu napisa neki Francuz, prodade Polu Enki i posle prerade ovaj napravi kapital od nje. Frenk Sinatra je samo našao „way“ da je prenese ljudima. Da znaju koliko višeslojno značenje je nosilo orkestarsko i glasovno pojačanje uz spuštanje kovčega, bili bi ponosni na svoj doprinos ljudskosti.

Ode naš prijatelj i drug koji je imao hrabrosti da izabere svoj put i svoj izbor, i da se toga drži  do kraja.

Moj san ali, kako mi se bliži sastanak sa Sv.Petrom, teško da ću imati vremena da ga bar malo eksploatišem.

Kao klinac sam poznavao Neška, Amzinog rođenog brata. On beše jedan od onih igrača iz mojih juniorskih dana koji mi je ulivao strah. Ne kao Sajonara, ali blizu. Rekoh da se ti strahovi i poštovanja, bez obzira na kasnije karijere, najduže pamte. Znate –Zvezda, Kalemegdan, pa kasnije Voždovac.

Neško beše građen kao Džordan, par godina stariji i zastrašujući za nas klince. Fizikalije zastrašujuće, ali je ruku imao malo rukometašku. Jednom u nekoj juniorskoj utakmici, gde nas je Zvezda gazila, bukvalno me je preskočio. Naskočio preda me, ja se usr’o i sagao malo, i on me preskoči. Ljudi to su bile šezdesete, neverovatno. Što je najbitnije, niko me nije zajebavao posle toga. Pamtim ga posle iz naših drugoligaških borbi sa Voždovcem na Dušanovcu, kada smo ih jedva dobili a bili smo, kako pričaju, strašan tim. Da pomenem koga se sećam: Tamba,Voja Koska, Hrčak, Dule, Zmija, Jovaš, Veza, Mili, Vuletić, Rača… neka mi oprosti neko koga nenamerno zaboravih, ipak su godine pritisle.

Vodili su ih Mice Stojković, koji je fuzijom Kalemgdana i Voždovca doveo puno igrača sa kraja Knez Mihajlove, i kasnije nezaboravni Zdravko Kubat. Bili su strašan tim bez neke posebne podrške u gradu. Neko je od mislilaca, valjda, procenio da je mnogo timova iz  Beograda u jugoslovenskoj košarci.

Dosta godina kasnije. Ružno vreme, početak devedesetih. Mrak u svakom pogledu i otimanje iskrica života, da se ne ubijemo baš. Zahvaljujući dr Ivanu Štajbergeru – Dedi imali smo pristup u salu ispod Filozofskog. Sećam se k’o danas – ponedeljak, pet popodne, sreda sedam uveče, petak u devet. bilo je treninga sa tri sijalice u hali. I ne sećam se više ko me je prvi put odveo tamo.Tek, primih se i ja i moj prijatelj Saša Ilić –Džordan. I postadosmo redovni. Kad ima flaširanog benzina onda idemo kolima, kad nema – kako kad.

Tu bejahu i Guta Tošić, i  Deda, i Gaja Ortak, i Boban (prvo sam samo znao da je Kmezin muž), posle moj prijatelji Čoba i Šoba, i Steva Veterinar, Kale, Sajonara kad je u Beogradu i njegov sin, i moj brat Toma, i Neša Stefanović, i Aca Tijanić u vremenu kad se baš nisu mnogo mirisali. I Sima i Boske, i Fića, Panta Kovačević, Raške, Latifići, Pujke, Pop, Žika, Vuča, Puta i mnogi drugi pre i posle mog vremena koje proveduh u samoj utrobi Beograda, u sali u podrumu Filozofskog fakulteta.

I Amza. Jedno prosto –Amza. Tek kasnije sam povezao sve sa Neškom, i upakovao u ovu našu, moju beogradsku lepotu – košarku. Mnogo je voleo da igra. Prosto da te nervira. Mi smo pre svake igre šutirali penale, i ko promaši –čeka. Neki su to radili bolje, neki ne, ali se Amza strašno nervirao ako slučajno promaši. A imali smo jednog drugara koji nikad penal nije promašio, ali se niko i ne seća da je kasnije dao koš iz igre, ikada. Jebiga, i to beše selekcija.

A Amza je voleo loptu kao žensku. Nikom je ne bi dao. Kao da je iz Radničkog. U igri mu baš i nisam dodavao lopte, ako sam ikom i dodavao, jer nije vraćao. I svaki put kad pripali, poljubi levicu uz izreku “a ruka k’o pamuk“.

I o čemu god mi pričali, on skreće na košarku. Strašna posvećenost.

Bejaše tehnolog, i to ugledni. Sećam se kako mi je govorio da je beogradska voda dobra za piće, i da sam mu verovao, ali sve, sve, pa opet – košarka.

Čuh ga kad su oni „milosrdni“ bombom pogodili Vardarsku ulicu na Vračaru i pocepali  fi 50 vodovodnu cev, što izazva poplavu u Južnom bulevaru. Tik uz moju Franca Rozmana. Bio je besan i uplašen.

Neko vreme se nismo viđali. A onda slučaj. Dadoh auto na pranje na početku Pop Stojanove. Sednem u stolici i gledam Romčiće, da ne kažem cigančiće, a bejaše ih mnogo kako se igraju na uskom trotoaru i svaki čas skaču na kolovoz a. Ko poznaje taj deo Krsta zna kakav je saobraćaj tu. Ja sam od prekoputa svaka dva minuta skakao sa stolice. Oni – ništa.

Tek u jednom momentu –Amza. Iz susednog dvorišta. Ispriča mi da je u nekoj porodičnoj kombinaciji prešao u mali stančić sa potkrovljem u tom dvorištu, i pozva me unutra. Da se ne bih dalje stresirao zbog one dece, uđosmo i imadoh šta da vidim. Ostvarenje mojih dečačkih snova – muzički uređaji sa fenomenalnim zvukom. Nekoliko kombinacija u svakom momentu. Jedna, valjda za prodaju, jedna za korišćenje, i poslednja u pripremi. Te neki za toplo vreme, neki za hladno. U svakom slučaju, teško ga je bilo slušati dok objašnjava karakteristike svake naprave. Ali, bio mi je stariji drug i morao sam da ga poštujem.

Rekoh jednom prilikom da sam bio prvo šokiran a posle fasciniran  nekim zvukom u prodavnici ploča u Italiji krajem šezdesetih. Od tad trudim se da imam oko sebe što bolju muziku. To nije ni blizu Amzinih uređaja, ali se trudim.

Rekoh mu da volim bluz. Kod njega „milion“ diskova. Onako više pro forme, upita me da li hoću da mi nasnimi nešto. Rekoh da hoću, i počesmo od bluz standarda, pa je posle on počeo da predlaže a ja da prihvatam.

Sada imam kolekciju od oko 800 bluz diskova. Neke od njih nisam ni preslušao. Ali su svi Zoranov amanet. Kad slušaš bluz u kolima plivaš kao moj C5, neki su neprevaziđeni, neki neobjašnjivi, neki nedoslušani.

A Zoranovi kompleti uređaja su me fascinirali. Vrede mnogo. Njemu nije bilo žao da odvoji novac da to plati. Ja sam u životu i imao i nemao para, ali nikad nisam ima hrabrosti da platim ni skup auto, kao ni skupe uređaje za muziku. Zbog ovog drugog mi je žao. A uglavnom sam sam pravio zvučnike, što je Zoran odobravao. Znate one čuvene Bradačeve skretnice i slično.

I sve nešto čekam vreme da preslušam sve ovo što imam. Bojim se da ću propustiti momenat.

A Amza, naš drug, se hrabro izborio za svoj put. Zato me je dojmilo danas onaj osećaj uz neverovatnu muziku i „My Way“ na kraju. Možda je prerano otišao, ali se izborio za svoju slobodu na čemu moramo da se divimo. Možda je njegov izbor nekog i povredio, ali je za poštovanje.

I uz sve to njegova fascinacija pored svih najveća beše košarka. Ova naša beogradska. Braća Zoran i Neško Popović su svojoj generaciji u beogradskoj košarci ostavili lepa sećanja i snažan pečat. To se tako kaže novinarski, ali za mene su posebni po mnogo osnova. My way je hrabrost i bunt. Svima koji to uspeju – zavidim.

Photo: Printscreen