Korona virus. Bombarduju nas sa svih strana. Te pušten namerno, te teorije zavere… U ovom sistemu informisanja svašta je moguće. Da, nekako mi se ježi koža da je, evo sad rekoše da je umrlo 213 osoba.Rekoše da je to tri posto zaraženih. Za njihove najbliže procenat smrtnosti je sto posto.Tek da se znaju emocije.

A pustite da starimo normalno i da ne mislimo o Orvelu i Bilu Gejtsu, i njegovih prognoziranih 30 miliona mrtvih. Pa ljudi, oni su blokirali oblast ili grad od dvadesetak miliona ljudi. Karantin. Ljudi, dvadeset miliona – strašno. Ulice puste, i ja još ovako paranoičan pomislim da mogu da puste vest da se virus širi i preko interneta, pa da svi odemo u PM. Ne znam zašto, pade mi “Variola vera” na pamet, i kako su svetski moćnici  blokirali Valjevo i valjevsku bolnicu sa desetinama hiljada umrlih od tifusa u Velikom ratu s početka Dvadesetog veka. Mada – nikako mi ne izlazi iz glave „Besnilo“ Borisava Pekića. Tek kao opomena – danas je u sistemu moćnih sve moguće.

Ali među svim virusima, svi ih znate kao kućne prijatelje, ima jedan koji je jako teško suzbiti i poželjno je što je tako. Virus prijateljstva, nepatvorenog , iskrenog i istinskog doživotnog. Upamtite, doživotnog.

Četvrtak ujutru, ranije. Dogovor sa Ricom Gordićem i Batom Radovićem da zajedno gledamo Đokovića. Ali pre toga imam malo obaveza i ustadoh ranije. Pola osam ujutro – pozitivna sportska i navijačka trema. I sagoh se da zavežem pertlu na cipeli, kad – telefon. Branko Kovačević, moja generacija, moja duša, saborac i prijatelj. U ovom mom skotskom mozgu odmah se upali lampica. Gde si Branko, kako si i da li si me slučajno nazvao? Da li se nešto desilo? Da, desilo se – poginuo Buštur!

Šok i dok ne grunuše suze nekako završismo razgovor.

Gledam, vrti mi se u glavi, plafon se ruši, treba mi sapatnik i uteha. Ruke se tresu i ne mogu da dobijem ni Srećka, ni Marka ni Dragana. Dragan zove, a Dragan je, kad je pogođe,n onda besan u samodbrani. Ne mogu da verujem. Besan što nam drug ode tek tako.

Prođoše mi sve uspomene kroz glavu za sekund, kao kod samrtnika. Od Sportskog centra krajem šesdesetih, pa na dalje. Balkanske igre juniora, Evropsko juniorsko, Mediteranske seniora,pripreme , Olimpijske igre, bezbrojni sudari i susreti u ligi. I neodoljiv, razoružavajući osmeh mog prijatelja i brata Blagoja Georgijevskog – Buštura. I šarm.

Sećam se da smo skoro celu noć igrali rumbu u Sao Paolu tako da su njega pitali da nije možda iz Belo Horizontea. Tako se nametnuo i uklopio. Ja bejah priferija.

Drug i prijatelj bez ostatka. Poslednji put se videsmo kad smo zajedno organizovali ono za Lazu u Skoplju. Vrh optimizma i radosti. Uliva energiju i optimizam. A njegov sin – malo Bušturče mi je kao moj sin.

E, moj druže Skopski! Tvoja i moja generacija je na pragu doba kad ništa više ne može da bude senzacija. Ovo ti govorim ali znam da me ne čuješ. Čućeš kad odeš gore da svojim osmehom, ogromnim grudima i srcem digneš sve i spremiš nam doček. Jer život je bolest koju još niko nije preboleo. I sve nas čeka neki kraj. Dobro je da nam neko gore priredi dobrodošlicu.

A ja sam u ovoj svojoj sumanutoj glavi zamišljao da mi kao generacija nekako odemo zajedno. Malo fatalistički. Nekako, mi kojima smo jedni drugima osmislili život to i zaslužujemo. Mani emocije, ili daj samo emocije. Nekako sam zamišljao da na nekom rumenom martovskom suncu, ovo sam negde čuo, zajedno kao jato leptira odlepršamo u beskraj. Jato različitih leptira, različitih šara, ali i leptiri su jači zajedno.Da odemo gore negde u zaštitu svevišnjeg i da se sećamo, sećamo…

Tako sam sanjao i zamišljao odlazak i kraj. Moja suluda glava. Šta ćeš –to je moj najlepši deo života i ne dam nikom da mi ga otme.

I sada šok. Dolazimo sutra da te ispratimo. Ej, da te ispratimo. Osećamo da si nas prevario i izdao. Gde ćeš bez nas? A možda i Bog bira najbolje.

A kad odeš gore, prijatelju, nađi svoju Ponju i Olimp, svoje Vodno, i čekaj nas. Spremi nam doček. A ja imam želju da mi nađeš mesto gde ćemo jedan pored drugog da slušamo i pevamo “Zajdi, zajdi” i da plačemo.

Počivaj u miru prijatelju moj!

Photo: Printscreen