Bosna je malo divlja, ali prelepa, leti pogotovo, i sa uživanjem pređoh tih 300 kilometara i uđem u Sarajevo. Poznato i nepoznanica u isto vreme. Treba postati stanovnik nove sredine, ali sa obavezom da te prihvate, i da se ponovo dokazuješ. Rekoh sebi – samo da se dočepam lopte, i to me je držalo.

Početni kontakti uzdržani, pipkanje u upoznavanju. Tako je to krenulo, polako pa sve brže i brže. Počnu treninzi. Treniram kao lud. Teram strah, nesigurnost – hoću da se dokazujem. Sve je to lepo, tek – važi samo kad takmičenja počnu. Sve to može da liči na nešto na treningu, ali kad dođu utakmice – drž’ mu najo glavu – nepoznanica.

Hranu sam imao u restoranu “Opatija” a smeštaj u hotelu “Koran” na Palama. Možda izgleda naporno ali mala vožnja između služila je da se smirim i razmislim. Ovo više nije Radnički, ovo je nešto novo, naizgled surovo i nemilisrdno. Ali… SKENDERIJA, moje utočište i hram sa mojim kandilom – loptom, koju kad imaš u ruci sve zaboravljaš i posle prvih trema počinješ da sve da guraš u stranu i da se zabavljaš.

Malo su me provodali i pokazivali po Sarajevu. Čak beše i neka tribina Univerziteske omladine na kojoj sam bio gost. Mislim da su bili razočarani jer ja nisam smeo da im govorim o svojim sumnjama i nesigurnostima, a opet očekivali su “surovog” profesionalca i verovatno  informaciju koliko je para u pitanju. To tada bejaše javno zabranjeno, i ja sam toga bio svestan, a i sigurno je bilo nekog među prisutnima iz nekog komitetića, pa nije bilo uputno. Tek, tribina ispade kilava. Skromno mogu da kažem da po prirodi nisam nadmen, i ta pokazivanja su kod  mene izazivala neku vrstu sramote. Čekao sam da počne da se dešava nešto što bi opravdavalo moje prisustvo i pristanak da žrtvujem svoj mir, da pobeđujem svoje strahove otkinut od svoje “majke” Radničkog, nekako gurnut u nepoznato.

Jedan jedini put kada mi je Zdravko Bodven, vrlo interesantan lik i jako posvećen KK Sarajevu, ili da budem precizan KK ALOHS Sarajevu (konfekcija “Alija Hodžić” bila je sponzor kluba), ponudi da potpišem nešto unapred – odbio sam. Pomislih da je manipulacija, a vreme me je demantovalo. Osetio sam se tada neprijatno i prljavo. Ovo je jedan jedini neprijatni moment koji pominjem, i više neću pričati o tome jer lepota mog boravka u Sarajevu prevalzilazi sve.

Dobih od mog prijatelja iz Radničkog potvrdu da nisam licenciran za njih za narednu sezonu, što je u to vreme značilo da sam apsolutno slobodan. Mogao sam gde god hoću. Ali obećao sam Batiniću, i ostadoh kod svoje odluke. Možda neracionalne, ali, po mome, poštene.

Za sastanak sa rukovodsvom kluba, odlučujući, napravio sam neki koncept ”nastupa”, i posle dogovora sam ga zaboravio na stolu kod Ljubiše Lučića. Kad su ga pročitali verovatno su se zabrinuli, najblaže rečeno, u šta i sa kim uđoše u saradnju. Između šašavog i dobrog u  meni oni hrabro i ljudski izabraše ovo drugo. Verovatno su me u početku gledali malo podozrivo.

Mada ovo nije priča o samoj košarci i rezultatima, već o ljudima kojima je košarka bila amalgam. Ipak ću i košarku morati s vremena na vreme da dotaknem.

Počinje upoznavanje. Najpre upoznajem ljude. I oni mene, ali nekako oprezno. Upoznajem igrače, i oni mene – oprezni su. Normalno. Možda su se u početku malo i podgurkivali. To je život. Ljudi i karakteri. Kod njih doza nepoverenja, a kod mene strahovita želja da ne dam na sebe i da nisam pogrešio.

Sarajevo, lepa jesen – nema uvek magle da razuverim neverne Tome. Tim u koji sam došao dobar, dapače, što bi rekla naša bivša braća  – odličan.

U kasnom septembru, ili ranom oktobru, finale kupa BiH. Oni su se u to finale plasirali bez mene. I sada je došao prvi takmičarski ispit za pojačanje zvano Miroljub Damnjanović. Tek mnogo kasnije saznao sam da su se protivnici mnogo više bojali mene, a moji me više cenili nego što sam ja toga tada i bio svestan. Ali, kao što napomenuh ranije – jebeš naknadnu pamet i saznanje. Mislići na sutrašnjeg, malo nadmenog prvaka Evrope, Bosnu, i na najmanju salu u Skenderiji, nisam spavao celu noć. Prvi ispit, prva “ženska” – trema… Ne sećam se tačno, ali mislim da sam na utakmicu zakazanu u malo nipodaštavajućem terminu za finale Kupa BiH – u 11 pre podne, došao dva sata ranije posle slabo prospavane noći. I od treme i od nestrpljenja.

Proključao sam od zagrevanja. A protivnik malo nonšalantan, gledaju nas sa visine, a to sve u sportu ume da košta. I koštalo ih je. Mozak mi se usijao od  koncetracije, ginuo sam i čini mi se da sam se bacao na utakmici. I još nešto. Naučih tada mnogo igrajući direktno protiv Bore Vučevića. Strašno puno za ta dva sata, kao za prethodnih nekoliko godina. On bejaše odličan igrač, pametan i vaspitan, školovan. I levoruk. Sav svoj mentalni kapacitet sam angažovao, i ono što sam naučio i video u košarci, da pronađem način da ga nadigram. Ne zbog sebe ili njega, nego zbog kluba i pre svega zbog saigrača. Čini mi se da su me gledali raširenih očiju. Ja skoro izgiboh, a i svi moji. Uspeo sam, dao mnogo koševa i pobedismo mi Bosnu. A ne bih bio pošten da ne napomenem da su me i sudije poštovale.

Eto tako je počeo da se topi ledeni breg između Čočeta i ostalih, i mene. Već su konverzacije postajale spontanije i tečnije. Postadosmo neko u košarkaškom Sarajevu, ili Rajevusa. Ali o tom malo kasnije. I kako to biva u sportu, odmah moraš da se ponovo dokazuješ. Počesmo da igramo i živimo zajedno. Kako je liga odmicala sve više i dublje.

E sad, pored košarke je postojao i svakodnevni život. Kod mene se to izkazivalo u tome da mi se pridružuju žena i dete, koje je imalo manje od dva meseca. Ćerka Kaja. Apartman hotela “Bristol”, soba 802 .

Moj pokojni tast, duša od čoveka, mi je odmah onako partizanski postavio dijagnozu da sam lud. Jer samo prebacivanje nas troje iz Splita u Sarajevo spada u URNEBNES KATEGORIJU.

Moja sitroen dijana, u tom momentu nova, kasnije ranih osamdesetih je osvojila Burgenštok i Engelberg  u Švajcarskoj i, za malo, Monblan, na čuđenje i ponos Francuza a sve u društvu rols-rojseva, bentlija i maseratija. U transportu za Sarajevo je bila prepuna. Beba na zadnjem sedištu, a gepeci gore i pozadi komprinovani. Putevi su bili kakvi su bili. A dijana, možda se neko seća, greje samo kad ide brzo, inače je hladno u njoj. Nije bilo ventilatora. Kad se nakačiš iza nekog šlepera – hladno, pokrivaj bebu, a kad se put otvori / otkrivaj. Moja supruga Vesna je 90% puta preklečala na prednjem sedištu. Da se, ne dao Bog, nešto desilo, izletala bi… Možete zamisliti izveštaj sa uviđaja. Sreća i naša upornost da budemo zajedno, bez obzira na urnebesni početak, su pobedili.

I tako stignemo. “Bristol”, koji me je prihvatio kao svog – svi zaposleni i stalni stanari, sa kojima sam najtoplije 16. oktobra 1979. proslavio rođenje moje ćerke Kaje, dočekao je svoju unapred predodređenu ali do tada imagarnu ljubimicu i buduću štićenicu. Toplo i ljudski – kao jedan kamenčić dobrote u mozaiku zvanom Sarajevo.

Da se malo teleportujemo u budućnost. Rane dvehiljadite. Otvara se “Merkator” u Sarajevu. Marko Gvardjančič, moj prijatelj i kapiten iz juniorske reprezentacije Jugoslavije, u to vreme jedan od direktora u “Merkatoru”, pozva me da dođem. I ja se posle dvadeset godina – i posle SVEGA – nađem ponovo u Sarajevu. Sedimo u lobiju hotela “Hollyday In” Dragan Pajić, koji je stigao sa mnom, Davorin Popović i Oliver Dragojević. Priča za nas. Nenadano, sa recepcije prilazi žena pravo prema meni. Ustanem i čujem nešto neverovatno: ”Jeste li vi Kajin tata?” I sada zasuzim, kao ona i ja onda u isto vreme.

Safeta ili Sadeta, izviniće ona ali i godine su tu. Božije stvorenje. Setih se u momentu. Mislim da je u ono vreme bila zamenica šefa recepcije “Bristola”. U moje vreme, ćuj ba u moje vreme. I ona i svi u hotelu su se uporno trudili da amortizuju moje panične reakcije kad Kajici samo procuri nos. Ona i Davorinovi prijatelji, doktori koje sam maltretirao zovući ih za sve i svašta, koji dođu iznervirani ali se nasmeju kad im moja žena sa prstom na usnama, pokazujući na mene, saopšti da sam vrlo veliki paničar. I malo šašav. Pa porodica  pokojnog Vlade Šelede i njegove supruge Vere, sa kojom sam – o malog li sveta – odrastao u beogradskom Južnom bulevaru. Ma zaštićeni smo bili kao beli medvedi. Bio sam sasvim miran kad smo putovali van Sarajeva. Siguran da mi je porodica zaštićena. Za moju prirodu jako značajno.

Uz košarku još je porodica uz tebe, neki novi motiv, sigurnost – kompletno zadovoljstvo.

Prvih par kola grali smo malo slabije, ali vidim ja da nam samo malo fali. I pojavi se neponovljivi Srđa Kalember. Veliki i neponovljivi čovek i trener. U svom barberi mantilu koji nikada nije skidao. I ono njegovo obraćanje sa VI svima, bez ijedne psovke i podizanja glasa. Tim je to u početku primio malo podsmešljivo, malo ih je nerviralo, a na kraju kad su videli da ne mogu da ga pobede – pridružili su mu se. Tako i bi. Omekšaše “Bosanci” u pristupu košarci, pustiše svojoj neizmernoj mašti na volju i oslobodi se njihov talenat i kvalitet. Poče košarkaška pesma koja je trajala do kraja lige.

Da nešto pojasnim – Sarajevo je u to vreme imalo četiri “jugoslovenski” jaka time: Bosna, Sarajevo, Željo i Igman. Mi smo te sezone bili, ako ne najjači, onda blizu Bosne. Međusobni okršaji su daleko prevazilazili kvalitet tadašnjih liga u kojima smo učestvovali. U pamćenju mi je ostao okršaj sa Igmanom na Ilidži. Muški i lep, a dobijen sa jednim poenom razlike, uz svu tugu i radost na obe strane – i nijedna ružna reč, štaviše čestitanja. Posebno pamtim ljudski stisak ruke mog direktnog protivnika – veliko poštovanje. Beše malo niži od mene, ali čvrst i uporan. Pošteno, nije me štedeo, a ja dadoh poslednji koš preko njega. Samo je spustio ruke. I nimalo zla niti mržnje, ljudski, sportski pozdrav posle svega. Za mene – to se ne zaboravlja. Svaka čast majstore! Njegova veličina, a meni priznanje. Publika tužna a tapše – ma nezaboravno.

Zaista, ko preživi Sarajevo u to vreme mogao je nečemu da se nada. U Sarajevo se dolazilo sa zebnjom koja se lečila samo sa ćevapima I tufahijama. Retko ko je mogao da primiriše dva boda.

Moj tim je, to tvrdim, bio po kvalitetu među prvih osam u onoj velikoj Prvoj jugoslovenskoj ligi. Ali sve to mora po pravilima i sistemu da se ostvari i zaradi. Treba strpljenja.

A pred neku turneju u Italiju dele se premije. Dođemo kod čuvenog Mileta Guje u FK Sarajevo. Znate kakvi su blagajnici na svim nivoima – glavu dajem, pare ne dajem. Tako i on, glasno pred svima reče obraćajući se meni: “Ako tebi dam tvoje , ostali nemaju ništa!” Da li me je izradio, nemam pojma, tek Mile Guja sačuva onu svoju kasu. Ali zamišljam koliku bih sramotu do kraja života osećao da sam kojim slučajem rekao – BAŠ ME BRIGA! Doduše da sam mogao to da kažem,verovatno ne bih osećao sramotu, različiti smo.

Bez ikakvih kalkulacija ili želje da se nekom dodvorim, rekoh pred svima – Odričem se premija. Skromno zaključim da sam ih onda kupio sve, i to nenamerno, i verovatno iznervirao Mileta Guju jer nisam bio”nemilosrdni” profesionalac, već “plačipičkasti” Balkanac.

Ali od onda sam mogao slobodno u razgovorima da izgovorim RAJEVOSA, bez da mi se podsmehuju.

(Nastaviće se)

Photo: Printscreen