Rada iz Četvrte gimnazije, Vera iz Ćuprije, Branka odavde i ja smo sekta. Sebično i zatvoreno se družimo i  obožavamo svoje živote i ono čime smo se bavili. A bavili smo se sportom. One ponosno i uspravno nose svoja  nacionalna priznanja u sportu, za razliku od nekih koje nije sramota od  svojih porodica da ih primaju. A ja sam sa njima jer me vole i poštuju i znaju me u dušu.

Inače, pobedismo Portoriko. Manje nego što sam hteo, ali ipak uverljivo. I na Evropskom u atletici smo bili dobri. Odmah  se ministar pojavio na TV i objavio da je on ponosan, i da je njegov OOUR obezbedio sve za naše koji u avgustu idu u Rio, uprkos ziki. Mada, j…š Brazil zimi. Dodao je da su obezbedili i pertle, hanzaplaste, kikiriki i semenke. Na sportistima je samo da osvoje te zlatne medalje i postave  nove vaseljenske rekorde. Naših će tamo biti oko 120. Mogu da zamislim  kakav će strah kod drugih i borba biti za ostatak od stotinak i nešto medalja.

Sve ovo je rečeno po ustaljenoj  mantri – pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli  nam sve. Kako se pojavi neko iz vlasti –  ista priča. Kao, sve do sada su bili lopovi, a ovi su cveće. Kad bi se ovde za krađu sekli prste, danas bi u parlamentu glasali  pedalama. E pa neće da može, kako je ubedljivo govorio pokojni Manda.

Sport je to, poštena i neiskvarena priča na borilištu. Svi sportisti bi oni išli u Rio plivajući samo da učestvuju, i svi hoće da pobede. Oni su takođe sekta – svi se međusobno poštuju.

A kod nas beše Egzit. Već 16 godina. Ej bre, Egzit. Bre(e)xit. Britanci se sad javili, i to odmah postade svetski  problem. Kako nas tretiraju – neka CIA, neki NKVD i MI6 će još da nas optuži kao idejne podstrekače..
A ja po sistemu seci uši – krpi gaće, popravljam svoj auto ne bih li ga nekako doterao da bude dovoljno dobar za tehnički  i registraciju, i odkotrljao se njime u Split. Još pre registracije odem sa tremom u sud da mi daju listing kazni koje treba da platim. Sve sam im poverovao, bez primedbi. Sve je  tačno. Ništa do sad nisam plaćao. Ovo pišem samo akonto onog teksta u dnevnoj štampi kako kompovi nisu povezani.

Taj auto o kome pričam uze mi sin. Ode na taj Bre(e)xit u srpsku Atinu. Ujutro ga zovem i izmišljam razlog da zabašurim kako ja njega u stvari ne proveravam. Pusto roditeljsko. Kad on reče – upravo stoji pored našeg poslednjeg aduta srednje klase, i ne može da ga upali. Pita šta da radi. Rekoh da ne znam šta će on da radi, ali da ja znam. Nisam kazao da mi je došlo da se ubijem, ali kao da ipak razmislim. Tako ja sedim i razmišljam na koji način da sve to rešim. Pančevački most je daleko, a i gde da se parkiram, a skok sa četvrtog sprata boli…

Koga znam od servisera i majstora u  Novom Sadu? Tu moj koeficijent koeficijentnog  koeficijenta, iz prošlog članka kad se moj drug upišao od smeha, proradi. Pritisnem dugme “sekta” u mozgu, i isključim sve ostalo. Košarkaški kod.

Okrenem Mišu Avramova, košarkaša Vojvodine, nešto mlađu generaciju, onu mog brata iz ’54. Samo njega. Nikog više. Objasnim, a on reče da je sve OK. Samo to. Ja ovde nervozan, okrenem zeta. Zvoni dva puta i ne  javlja se. Nemam strpljenja. Brat se isto uspavao. Zovem Kokosa, drugara iz  košarke, Palančanina. Javi se odmah i već sedamo u autu i pravac Novi Sad!

Kokos ne traži objašnjenje. Meni treba  pomoć i to je njemu dovoljno. E da, Kokos, je isto sektaš, inače Zoran Jovičić, prijatelj mog brata i moj.

Stižemo u  srpsku Atinu, Miša Avramov već sedi sa mojim sinom i njegovom curom u kafiću preko puta auta, i pričaju. Opuštena prečanska varijanta. Pomenu moj sin Relja neki servis, pa ostajanje jedan dan, pa dolazak sutradan. Miša reče: “Polako”. Dolazi jedan naš zajednički  prijatelj, naravno sektaš, košarkaš NAP-a Gaja. Gajić. Razveze se priča – ma pusti auto. Dolazi Gaja, prilično “noćašnji”, ljubimo se. Mi se svi iz sekte ljubimo kad se sretnemo. Ko zna šta je ono devojče mog sina mislilo kad nas je videlo.

A pričama o sekaškoj aktivnosti nikad  kraja, pogotovu o Čeljabinsku dvehiljade i neke. Zajedničke  uspomene. Gaja inače peče sokove od dunje, kajsije i šljive, i na vespi ih raznosi, a nekoliko uzoraka deli svima koje sretne. Srce i duša od čoveka, iz Titela. Titel je njegov Vavilon. U jednom momentu ustade, ode do mojih kola, nešto prčnu, otvori gepek i stavi flašu dunjvače, upali auto i vrati se. Opet smeh, priča i uspomene. Moj sin se razume u auto kao usedelica u kriv… i ne može da veruje dasvi ti servisi i interneti… ma baci ih u pizdu materinu. Mogu da zamislim satradan u servisu nekog ko je shvatio da kvara nema, ali objašnjava Ajnštajnovu teoriju relativiteta i uzme najmanje 100 evra, dok mi blejimo. Ovako to sektaši rešavaju! Jer da Gaja nije mogao, našao bi opet nekog našeg sektaša  koji bi se prvo sa mnom poljubio, i onda rešio problem. Ako ne on, opet bi došao neko treći, ili peti.

A Miša Avramov samo sedi, pije kafu polako i uživa u ćutanju. Kao da kaže: moj život i moja sekta nemaju cenu. I ja tako mislim. Ne postoji novac kojim to može da se meri. Voleo bih više od svega da su moj sin i njegova Darija to primetili. Ako i nisu, meni to ostaje. Ne dam nikom.
Posle odosmo u Čajna Taun u Novom Sadu, opet kod nekog sektaša, Macure, u neopisivo nesvakidašnju kafanu. Sin mu radi, Macure nema, ali kad je dečko video četvoricu dvometraša samo se nasmejao i istopio. Otac mu je ostavio veliko bogastvo.

A, da. Nisam siguran da ćete ovo lako povezati sa predhodnim. Ima jedna ulica u Beogradu, Sazonova, za starije Filipa Filipovića. Poznata je po tome što se u njoj nalazi kafe “Prota”. Prota je, naime, jedan od sektaša i veliki prijatelj mog trenera, pokojnog Pive. Tu pored se nalazi Košarkaški savez. Sedimo i pričamo u “Proti”, i kažem da sam zadivljen Savezom jer nije davao besplatne karte za kvalifikacioni turnir. Tražio sam od genseka za unuka i sebe, i dobio obaveštenje da je FIBA naredila… Nisam siguran da sam to zaslužio, mnogi misle drugačije, ali ja sam poštovao  obrazloženje. Na to da nema besplatnih karata malo su mi se nasmejali kod “Prote”. I rekoše da je gensek zabranio i kratke pantalone u savezu. Harašo… kako se kod nas kaže u laži su kratke noge… Ako i ovi sa kratkim nogama ne budu mogli da ulaze u zgradu pored “Prote” bojim se…

Moj unuk i ja nismo gledali naše u  Areni. Nikakva tragedija. A uostalom ko je Dugi da mu se učini nešto malo. Ali, sekta je sekta. Mada zgrada u Filipa Filipovića, ta pored “Prote”, teško da može da se upiše u nešto što ja nazivam sektašima. Ni ljudi u njoj. Pogotovu ne oni.

Sektaši i košarkaši su ista  sorta. Jednom košarkaš, prijatelji za čitav život.

I još nešto. Rada, Vera i Branka s početka teksta su Vera Nikolić, jedina svetska rekorderka sa ovih  prostora u istoriji, Rada Parezanović, jedna od najbojih rukometašica sveta svojevremeno, i Branka  Milatović, košarkašica, reprezentativka Jugoslavije. Tek da ne ostane  nedorečeno.
Svi smo mi sekta. Neki i pokušavaju da se uglave nezasluženo, ali mi ih prepoznajemo.  

Sektaši.

Photo: YouTube