Verovatno ste primetili da smo okruženi raznim „izmima“ tipa separatizam, liberalizam, pa komunizam, kapitalizam, socijalizam, materjalizam, pa – zaluta i neka pozitivna reč kao patriotizam, na primer. Ali i nju raznim tumačenjima i razvlačenjima umemo da iskvarimo i izvitoperimo.

Meni, naime, pade na pamet jedna sklepanica (priznajem moj izum) i, možda na prvi pogled, ružno i trivijalno zvuči – SPORTIZAM!

Slušam pre neki dan predsednika kako se breca na ministra sporta rečima – a Vanja samo kuka, je li tako Vanja? Pitanje postavljeno tako da iziskuje samo jedan odgovor. Bivši najbolji vaterpolista sveta se samo kiselo nasmeja, i potvrdi. Ne daj bože drugačije.

A kad se malo udubite on jadnik mora da kuka,da podigne cenu onima kojima kuka. I kad vodi najpromitivniji sektor u državnom pojavljivanju svuda. Zato što su u tom sektoru rezultati egzaktni i objektivni – nisu opisne kategorije.Vodi sport. Doduše, ni sport nije imun na neke prljavštinice.

Moram da priznam da mi ovde defirivno nismo normalni. Ali se promalja i neka lepota. Ako Marina sa devojkama napravi uspeh gospodinu Bruksu i malom Bruksiću treba dodeliti posebne medalje. Majka je već dobila životni orden.

Ali naš svet se kruni.Život ne prašta, a ipak se naš smisao života obnavlja, ostaje i opstaje, i diže se! Odoše u kratkom vremenu i Maki, i Nikola, i Nik, i Vuta, i Bora. Ode i moj veliki rival, suparnik i protivnik, ali pre svega moj prijatelj i drug Varaja. Svi odoše negde gore da nas čekaju sa osmehom i lepotom.Verujem da je to tako među nama. Verujem.

A da bih ovo potvrdio i ilustrovao opisaću vam jedam mali događaj iz mog sportskog života. Možda periferan i po malo trivijalan, ali pokazuje mnogo.

Neka 1979.godina. Kasno leto. Moram za Abu Dabi. I naša urođena nonšalancija. Poslednji dan telefonom tražim kartu za Pariz u 14h. Uveče u 21.45 imam Singapur airwais za Abu Dabi. Ja se ponašam kao da je karta za Pariz bus plus, staneš na stanicu I čekaš prvo vozilo. Normalno, Marfi ne bio Marfi da taj avion u 14.30 nije bio pun. Bejaše i jedan kasnije, oko sedam, ali mi se učinilo kasno jer se menja i aerodrom u Parizu. Počeh panično da tražim vezu. I, normalno, pozvah Ražnja. Objasnih mu. I poče da vrvi sportovanje među nama.

Sedim pored telefona, nervozan, i za manje od par minuta zazvoni ono starinsko čudo. “Javi se Mirku Sandiću”, reče Ražanj i dade mi broj. Veliki Mirko Sandić. Najbolji vaterpolista sveta! Bili smo zajedno na Olimpijskim igrama igrama u Minhenu, ali samo na moje klinačko –dobar dan, kao lepo vaspitan dečko starijem komšiji. Postojao je jaz među generacijama, i njegova Madera se isprečila među nama… Kasnije nas zbližiše ona vučja vremena devedesetih, koja su kod nas trajna kategorija, izgleda. Ali, ovo čemo pričam je od deceniju pre toga.

Nazovem ga, i ono čuveno, uvek pominjano – Zdravo Dugi, šta treba? Kao da smo se juče poslednji put čuli. Objasnih mu ja problem i moju očajničku želju da uđem u prvi avion jer onim kasnijim sam debelo u problemu. Sačekaj, reče on, javljam se. Setite se, tada ne beše ovih mobilnih zajebancija. Ja stolicu u predsoblje, i sedoh na igle pored telefona. Zazvoni ono čudo tehnike, a ja do neba. Da skratim malo. “Slušaj”, reče. “To su lokalna vremena i oni kasne za nama”.

U to vreme Evropa ne beše jedna časovna zona. Francuzi su bar u nečemu kasnili za nama, bar jedan sat. Da, u rasporedima redova letenja bila su strogo naznačena lokalna vremena – LOKAL TIMES. Stižemo – reče Mirko. Pazite, ne  – stižeš, nego STIŽEMO. “Nego se ti nacrtaj sa stvarima kod mene u ofisu oko pet, ili nešto iza#. dpdade. Igle iz dupeta počeše polako da ispadaju. Toliko je Sandić bio miran i ubedljiv, delovao je na mene kao bensedin od 15mg.

Stvari mi već nabacane, i nestrpljivo čekam vreme da dođem u onu JAT-ovu zgradu kod Londona. Ulazim onako natovaren, a on – mrtav ladan. Ne sekiraj se – reče.I sve onako ogroman polako. A meni sve iglice iz dupeta nisu izašle. Tek, stavi me u neki svoj auto, i pravac – aerodrom, ali bez žurbe. Da li zbog moje panike, ili zbog nečeg drugog, uopšte se ne sećam da li smo u to vreme uopšte imali čekiranje karata, ili pasošku kontrolu. Ili možda nismo…

To smo prošli kao pored turskog groblja, i pravo u avion. Valjda zbog Mirka. Ostali putnici nisu bili ni pušteni u letelicu. Mi smo došli peške preko piste. Ja sve poskakujem, iz straha da avion ne ode. Pričamo nešto uobičajeno, tek da mi skrenu misli. Penjemo se uz stepenice. Kompletna posada tamo, a avion – prazan. Mirko se pozdravi sa svima, a sa kapetanom se izljubi. Reče mu par stvari koje nisam čuo. Samo na kraju čuh – požuri malo. Tada shvatih da mi ni karta nije čekirana, niti imam pečat u pasošu. Zahvaljujući mom starijem sportskom prijatelju. Još uvek je negde čuvam netaknutu – znate onu zelenu sa nekoliko listova…

Dadoše mi prvo mesto u prvom redu. Mesta za noge koliko hoćeš – san svih nas glomaznih. I kao što sam više puta napomenuo, zbog moje “opuštenosti”  i  “zaljubljenosti” u letenje, odmah dobismo po dupli Johnnie Walker. Popismo, i Mirko se, uz pozdrav, gegajući se onako ogroman, polako udalji.

Počeše da ulaze i ostali putnici.Do zla boga sporo – kako se meni činilo. Onaj jedan Johnnie ne beše dovoljan za moje nestrpljenje. Tek posle drugog pomislih – šta bude, biće. Mada se staklo od mog sata istanjilo od gledanja u isti. A saputnici polako, dok se oni raspakuju, pa smeste… Samo sam čekao da odmotaju novine i izvade pečeno pile, luk i hleb.

Avion konačno zarula. Olakšanje. Samo što brže, pomislih. Tu sad više uticaja nema. A ja nekako naivno ponovo pomislih na Mirka. Poče da mi se odmotava svet SPORTIZMA. Svojevremeno sam pomislio da je pomoć oko dobijanja stana, opet preko  Ražnja, od strane Velikog Cveleta i Đoleta Perišića, bio izolovan slučaj. Shvatih da nije, i da je ovo deo našeg načina ponašanja i vaspitanja. Deo našeg posebnog sveta.

Sleteh na “Orli”. I onako sa onom torbetinom izletoh prvi i proleteh sve kontrole pa izjurih napolje. Vremena je otprilike bilo – knap. Ali “Šarl de Gol” je, daleko a saobraćaj gust. A red za taksi kao kod Dafine… E, jebiga, onako srpski “vaspitano” stanem prvi, pre svih. Složim srceparajuću, bolje reći usranu facu, i na indijanskom francuskom, pomoću ruku, nogu i torbe, pokušah da objasnim svoj problem. Nisam čekao saglasnost. Gledali su me belo. Biće da je neko od njih u redu čuo za našu ”Lazu”, ili su jednostavno oni imali neku svoju kliniku  L’Lazoo – ja već uleteh u prvi taksi. Taksisti na “tečnom” francuskom rekoh , onako kotrljajući rrrr  – “Šarl de Gol, but very fast silvuple”. Biće da sam i njemu bio čudak i zanimljiv.

Krenu uzbudljiva vožnja. Zažmurio sam više puta. Zafali mi onaj Johnnie iz aviona. I stigoh! Sećam se čak i cene – 166 franaka. Častio sam ga 14.

Stigoh dvadesetak minuta pre ukrcavanja. Udoban salon prve klase. Posluženje stiže pre aviona. Konačno mir.

I rekapitulacija. Kao i ono mnogo kasnije izrečeno, Mutino – ma šta se radujete, to je sve normalno. Što sam stariji, i kroz šta sam sve prošao – sad sam definitivno uveren u to, ili razne oblike toga.

Nekako mi ovaj naš SPORTIZAM liči, i najbliži je humanizmu. Slažeteli se?

A ti, veliki Mirko, uživaj gore sa svojim ogromnim srcem I čekaj sve svoje. Ja u to verujem. Jer ako veruješ – ostvariće ti se, ako se ne ostvari – nisi dovoljno verovao.

P.S. Uspomena na velikog Mirka Sandića.

Photo: Printscreen