Verovatno se neko seća one moje male anegdote iz Boinga 707 na liniji Lisabon-Sao Paulo ranih sedamdesetih, kada su mi, bar ja to tako držim u sećanju, moj kum Milun Marović i Stivi Vonder igrom slučaja i dužinom leta izazvani, dvadesetak sekundi svirali na uvce neku špansku klasiku za gitaru. Pazite, Stivi Vonder je pratio mog Kuma.

Beše tu i drugih, ali ja umislih da je to bilo za mene. Jebote, Skadarlija na 12.000 metara visine.

To je povezano sa nečim o čemu hoću da malo naglabam sada. Tek taj, tada prisutni Stivi Vonder je lansirao čuveni hit „SUPERSTITIOS“.

Elem, to se prevodi na mnogo načina. I kao prosto razdvajanje, ali i kao pežorativni izraz za neku praksu koja se smatra nerazumnom, a izazvana je mnogim razlozima. Sujeverje, ili kako bi to mi rekli ,jeste razdvajanje racionalnog od iracionalnog. Interesantno je da i u romanskim jezicima postoji skoro isti oblik.

I uz sve naše napore da postanemo igrači, rad, odricanja i nadanja, uvek ostane malo ili više prostora za neki naš lični SUPERSTITION, za neku našu vlašku magiju i ono naše čuveno – za svaki sličaj… Verovatno su svi sportisti imali svoje male vradžbine i rituale, i neka verovanja. Sport je surovo egzaktan – jedino je rezultat merodavan. Ali ipak dok do njega dođeš ima prostora.

Slušao sam nešto o tome od starijih, i iz potiha se smejuljio. K’o velim – matore keše. I tu se zajebah doživotno.

Nisam siguran da ću sve pravilno hronološki da posložim, ali su događaji i pojave stvarni i u jednom mozaku (koji nije za ULUS) odslikavaju silnu ljudsku želju za uspehom. Možda je i to odraz nesigurnosti, i zbog toga i verovanje što „onaj gore određuje“. Pa da mu se dodvorimo.

Hteo – ne hteo, ali HOĆU i moram da počnem od Pive. Jer on je izvor većine mojih saznanja o sportu, odnosu  prema ljudima i sredini. Posle Vladana Markovića, Piva Ivković je prvi koji mi nije dozvolio da me prve poteškoće i napori, kao i saznanja da u sportu nije sve med i mleko, odbiju od istog kao mnoge moje vršnjake.

To je prva od dve najveće selekcije u spotru. Druga je prelazak iz juniora u seniore. E, tu je Sokrata odigrao Piva.

Nisam siguran da je bio cvećka kad nismo bili sa njim. Za nas je bio predobar. Ali van košarke umeo je da eksplodira, pa čak i da „nabode nekog“ onom svojom čuvenom pesnicom sa isturenim srednjim prstom. Samo sam čuo priče – nikad nisam bio svedokom. Mislio sam da su priče, ali posle mnogih potvrda – poverovah. Ipak, za nas je bio i ostao plavooki meda lebdeći kao otac i za sebe i za nas.

Pošteno, u početku zbog klinačke nezeralosti,  malo smo mu se i smejuljilji. Kasnije, kad se sve sklopilo, shvatili smo da se „OPAMETIO“  I POTIHO NAS BEŠE SRAMOTA – U SEBI.

Vreme i rezultati sve na kraju uparuju I, možda, neko odozgo. I tu se verovatno krije odgovor ko je dao Slobodanu Ivkoviću talentovanosti, mašte, ludosti, lepote i hrabrosti da sve to potroši na nas.

Sve se ovo sleže u sećanja u parčićima, i kad se „uzimaju“ računi da se pobedi eksplodira pred nama jedan veliki Lubarda. Kao jedan od onih iz Izvršnog veća.

Elem, kad postadosmo timčić. pred jednu utakmicu sa Partizanom smo svi naslonjeni na tribine, suprotno od čuvenog semafora u Hali (ovo “čuveno” je od njegovog savezničkog doprinosa dužini trajanja utakmice KEŠ između OKK Beograda i Reala, u režiji Lilketa u Beogradu, I Zadar- Real u Zadru – a tamo ne znam ko je bio Lilke). Za neupućene te utakmice su trajale „ljetni dan do podne“. Kažem, počesmo da, naslonjeni na zid, šprintamo u mestu. Vežba k’o vežba, kao milion drugih. Potrajalo je to. Zajeb beše u sledećem – dobismo mi Partizan! Sledilo je guranje tribina koje je preraslo u antičku tragediju. Nisam siguran da li smo u tom bezbrojnom guranju tribina rastegli halu, ili istu pomerili. Da su geodeti bili prilježniji nikad ne bi bila izdata upotrebna dozvola.

Tek, kad se Piva oslobodio „vlaške magije“ prestadosmo da guramo halu, ili su mu ovi iz Geozavoda tako naredili.

Sada su mi prelepa sećanja na njegove napore da se smiri, i da „ubaja“nešto.

Sećam se njegovog šarenog sakoa, u to vreme modernog. Neko ga je progoreo cigarom na ramenu pozadi, verovatno na nekom od mnogih putovanja autobusom. Ni on, ni ovi oko njega, ne primetiše to odmah, i kao za inat mi pobedismo jednom, pa drugi put, i posle nisi mogao da mu skineš taj sako. Mogu samo da zamislim nerviranja njegove Brankice, uzaludno.

Znala ga je najbolje i trpela i puštala da sam sa Sakijem Prelevićem seda u čuveni Sakijev spaček I voze se od Krsta do hale. Ona – kako joj bog da. Jer Radnički pobeđuje samo ako Piva u sakou i sam sa Sakijem ide preko Save.

A da li se neko seća one mode bruks cipela s kraja šesdesetih? Originali američki, lepši iz Italije, ali skupi i nedostupni za većinu, i to po puno.

Međutim mi ne bismo bili to što jesmo. Naši obućari nisu od juče, skidoše model i napraviše kalup pa počeše da valjaju “brukserice”, bogami za skupe pare.

Među nama je bila raširena priča da je Brankica za Pivu naručila par bruks čizama kod našeg prijatelja i obožavaoca Ratka Grujića, obućara iz Jagićeve. I uz svu njegovu posvećenost, kako se pričalo, to je debelo platila. Čizme su izgledale super, i mi mlađi smo bili pomalo zavidni.Ali zajeb beše u tome da je Piva bio u novim čizmama, prvi put obuvenim na utakmici koju smo izgubili bez veze. Baksuzne brukserice, nemaju veze moji penali i promašeni ziceri. Možda sam i malo oblikovao priču, tek Pivu nikad više niko nije video u tim bruks čizmama. Posle ovoliko godina sećanja se malo vitopere, i moraću da sve proverim kod Brankice, ali šta god da je oblikovalo ovu anegdotu početak i kraj su apsolutno tačni.

A zarazno je, verujte! Od nekog autogenog treninga samoubeđivanja (kasnije teleportovano u Kusturičin film “Otac na službenom putu“: ono čuveno “Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”) prerasta u opsesivnu autosugestiju.

Sećam se da sam u formu uvek ulazio kasnije, i da sam morao intezivno i koncetrisano da je održavam, a to bi trajalo. Igrači su različti. Što reče Rato Tvrdić – ja u formu ulazim jedanput, i tako igram.

Nije me išao šut, i Piva mi naredi da se popnem na merdevine koje je Jova domar doneo, dade mi dve lopte koje sam odozgo ‘ladno zajedno proturio kroz obruč koji mi je u prethodnu subotu izgledao kao naprstak. Mora da postoji neka terapija te vrste u psihologiji,  a kako su mi ćera i zet doktori (pravi), moram da ih priupitam za naziv pa da se malo puvam izrazima. A Piva mi tada reče – ubaci svaki dan po hiljadu u tu rupetinu!

E, tu beše kvaka. Normalno, poslušam ga. Pre sedam svako jutro ja na Krstu, pre faksa. Sa ove distance se divim i mojim drugarima sa Krsta koje nije mrzelo da mi vraćaju lopte. Baron, Maša i Briks. To je u početku trajalo duže, ali je u suštini rutina i trebalo mi je sve manje i manje vremena za hiljadu ubačaja.

Izdržao sam nekoliko dana, onako klinački napaljen i sa samopuzdanjem odigram odlično sledeće kolo – da li zbog kilave odbrane, ili nekog drugog razloga, tek mi Piva reče – “Jesi li video?” Bilo je zacementirano. Ritual se produžavao u nedogled. To bejaše dobar trening. Ali zamislite da mi je neko rekao da dubim na glavi, i da se to potrefi sa nekom pobedom i mojom dobrom igrom – bilo bi smejurije. U ovom slučaju od moje izrazite autosugestibilnosti ispade dobar posao.

Mada to može da bude i opterećujuće, ali o tome malo kasnije.

A dobro se sećam šta smo sve radili da bi našu kraljicu Košarku ostavili na tronu. Moj kum Mek i ja smo utripovali da kasno  uveče pred svaku  utakmicu odemo u apoteku “1. maj” da kupimo  valerijan kapi za smirenje.Već smo se bili orodili sa personalom. Jednom prilikom nabasasmo tamo na neku mušteriju, crnku naših godina, jako agresivnu prema apotekarki zato što ova nije htela da joj proda kodein. Neka vrsta zavisnosti toga vremena – o NAIVNOSTI naša!I eto, mi u svom sujeverju uzgred postadosmo i spasioci.

A tek taj izraz koji čuh od Pive prvi put –autotrening. Ili autosugestija, koja je u sportu veoma bitna i vrlo produktivan psihološki mehanizam ukoliko ne pređe u autodestrukciju. Ivica je vrlo tanka.

Ja sam se, na primer, tako umerenim auto-treningom izborio protiv straha od visine. Moguće je, verujte. I svog sina sam naučio da se izbori protiv sangvinofobije – straha od krvi.

Ako je čovek sugestibilan kao ja, mora i malo da trpi. Trpim – znači postojim. Ja to kod sebe primećujem, i trudim se da od toga ne bežim nego sve okrećem na šalu. Mislim da jedino tako možeš da se izboriš. A da može da bude zajebano – može.Kod mene je to isključivo bilo vezano za nešto što je moj nukleus, centar zbivanja i smisao – košarka, i ambicije u istoj.

Čovek mora da bude vrhunski posvećen i koncentrisan da bi svoju sugestibilnost i autogeni trening pozitivno usmerio. Svi ste videli Nadalove tikove i ređanje flašica. To je njegovo resetovanje na „nulu“, i spremnost da za koju sekundu isključi sve oko sebe i skoncetriše se na „crnu rupu“, “centar univerzuma“ – tenis.

Ta autosugestibilnost može da se u običnom životu manifestuje kao hipohondrija, što može da vam potvrdi moj prijatelj dr Ljuba Popović (sa osmehom).U politici – neronofobija, puna ih je skupština, u kriminalu i fudbalu –klanofobija. Tako ja to vidim.

A sve ovo pišem zato što sam i sam bio „žrtva“ tih nadnaravnih osećanja, ali isključivo kad je košarka u mom životu bila ugrožena. Danas toga nema. Mada nema ni takvog motiva.

Kombinujući u životu svoju atosugestibilnost, ambicije i strahove, kao i nesigurnost, koje sam lečio strašnim i još strašnijim treningom, dolazio sam u pomalo bizarne i smešne situacije. A ugroženost se samo ogledala u mojoj prisutnosti u košarci.

Sećam se, neko aprilsko veče 1967. Piva me ugurao u stariju juniorsku selekciju Jugoslavije. Neko otkazao, i ja uskočio. Bio sam odličan đak, i sa školom nije bilo problema. Turnir olimpijskih nada u Minsku, SSSR. Bio je petak, drugi veliki odmor u školi. Moj drug Dragan Koprivica, inače svojevremeno jako talentovan skakač s motkom, i ja stojimo u hodniku i gledamo dvorište  Četvrte gimnazije. I on, kako je pretendovao da bude o svemu obavešten -preteča googla, reče: “Vidi koliko malo učenika ima”. Podatak bespotreban, a da bih ga osmislio ja upith – a, zašto? Pa, reče on, epidemija zarazne žutice. A da ne bi ostao nedorečen i potvrdio svoju superionost u obaveštenosti, nastavi da nas nekoliko obaveštava o simptomima iste napasti. Te mučnina, te podrigivanje, te žutilo u licu… Slušao sam ga preko uha jer posle sledećeg časa sam bi oslobođen dalje nastave da mogu da se spremam za put. Ako niste zanteresovani 45 minuta je dugo, i prođe mi kroz glavu njegova priča. Na seldećem odmoru javih dugarima iz razreda – imponovalo im je – jebote, Dugi ide da igra za reprezentaciju Jugoslavije. Za ove koji ne znaju neka otvore Wikipediju.

Krenam kući na “dvanesticu”. Četvrta  gimnazija je trista metara od stanice na vrhu. Negde oko mesta gde se danas nalazi Centar za borbu protiv bolesti zavisnosti (onda ga nije bilo) prvi put sam podrignuo. Sledećih stotinak metara pored Železničke bolnice, na stanici i u troli, toliko sam podrigivao da je ličilo na sumanuto štucanje. Ne dao bog ikome da je bio u mojoj glavi tada. Stignem nekako u moju ulicu Franca Rozmana, ćutim, pakujem se i idem u kupatilo da podrigujem. Majka je nešto primetila ali je to pravdala uzbuđenejm. Celu noć nisam trenuo. Simbil cveće uživo. Dal’ da idam, ili da ne idam? Dal’ da ih zarazim ili ne? I onako pokvareno i željno  rekoh sebi– „more će da idam, makar da ne stignam“. Ne znam da li sam imao gorih noći u životu, ali se sećam svakog sekunda ove. Trajala je milenijum, i nikom je ne bih poželeo.

Sećam se i onih strašnih nekoliko dana u sred jedne od liga, kada sam se održavao u onoj čuvenoj „formi“ s početka priče. Igrali smo dobro, Piva i svi u klubu zadovoljni. U međuvremenu se pojavio izvesni  dr Petrović, koliko čuh jako cenjeni stručnjak sa par doktorata, iz Nemačke valjda, između ostalog i specijalista sportske medicine. Bio je i direktor bolnice „Sveti Sava“. Bio je prilično nesvakidašnja figura u košarci, i pored našeg dr Voje Đorđevića, koji je već postao deo našeg tkiva, dr Petrović delovao je pomalo i komično u nekim situacijama. Sećam se i nekih iskrica između njega i Voje, ali ništa strašno, za kućnu upotrebu. Ipak, Radnički da se oseti organizovanim, na Pivin predlog, poslao je na kompletan pregled sve igrače u bolnici „Sv. Sava“ na početku Nemanjine ulice. Problem ranog ustajanja smo prevazišli, otišli tamo, uradili sve što treba i videli, bogami, kako je naš novostečeni prijatelj jako cenjen. Svi kapaciteti institucije su nam bili na raspolaganju. Odmah posle pregleda sledio je trening s ono malo krvi što nam ostade posle vađenja. Sve pršti. Četvrtak pre podne, šut u maloj sali na Radničkom. I bez obzira koliko je neuslovna, stvarno smo znali da zapnemo i da iskoristimo svaki kvadratić iste. Silazim dole, a dr Petrović priča sa Sakijem. Ne nasmejaše se kad sam ušao. Možda sada umišljam, ali kao da mi je u jednom deliću mozga proradio crvić. Dobar dan – dobar dan. Šta ima novo? Ma, sve je u redu, samo bi ti sutra (u petak) u jedan trebalo da se pojaviš kod interniste. Na moje raširene oči on reče: „Ma ništa strašno, malo ti je povećan šećer i ti si latentni šećeraš“.

Bili smo mladi, ali smo čuli šta je to. I ja sam imao dobre prijatelje koji su već zakačili tu bolest. I nosili se sa tim. A ono „latentni“  je bila osuda, kao latentni smrtnik u tom momentu. Znao sam da se šećeraši osećaju pospano, i da su često žedni. Nisam stigao do moje „bube“ – prispavalo mi se samo tako. A tek koliko sam ožedneo – da vam ne govorim. Dođem nekako kući,  kažem, tišina, a spava mi se da sam čačkalice stavljao pod trepavice. Noću snovi iz „Gospodara prstenova“. Sutradan pre podne trening na Olimpu, i Piva na sred treninga reče: „Dugi sedi ti i odmori“, i tu me zakopa. On sigurno zna nešto više, pomislih i potonuh.

U jedan kod doktora. Svi me po nalogu dr Petrovića sačekaše stojeći, dođe i on. I poče, te nije to mnogo, te da li si nešto jeo pre pregleda. Meni mozak stao i kao da okrenem na šalu – upitah kako ću ja doktore bez baklava. On to shvati ozbiljno, i odgovori – pojedi šniclu više, u tu me upropasti. Tek, rečeno mi je da dođem u ponedeljak da mi se izmeri šećer pod opterećenjem.

E sad, u subotu igramo protiv Zadra. Skidam se ja, u svlačionici tišina, kao da su svi iznad mojih glava prinosili prst ustima – psst. A mene su pre toga godinama zvali Šećerko… Naime, kad je trening posle obilnog ručka meni je ionako nizak šećer u krvi padao, tako da mi se malo sužavao vid i morao sam da se odmorim. A siroti Jova iz Hale donosio veliku kašiku šećera posle koje mi je za minut bilo dobro i nastavljao sam trening. Nije to bilo često, ali je bilo poznato i bezezleno. O sada je suprotno, ozbiljno.

I poče utakmica, a lopta k’o ženska, očas te omami i zaboraviš se i letiš. Sve do pred kraj utakmice kad ja sam kao duh bio u kontri, lopta kao na tanjiru data, i u koraku i po ja se setih. I da sam latentni, i da nije moguće da šećeraši tako trče, i da nemaju snage. Sve to u nano sekundi. Moj pokušaj zakucavanja, što sam sa lakoćom izvodio dok, moliću fino, nisam bio „latentni“, bejaše groteeskni, i publika poče da zvižduka. Kod mene na klupi muk, i niko me nije zajebavao. Strašno.

Do ponedeljka sam se borio sa snom i žeđu kao vitezovi okruglog stola protiv zmajeva koji bljuju vatru. U ponedeljak se izljubismo, i ja pođoh na Sremski front sa potajnom nadom da neću da izginem „ki Mančester“, da ću da preteknem. Što bi značilo da ću nastaviti u punom kapacitetu bavljenje košarkom. Jeziv osećaj. Dođem tamo, mlada žena strogo reče da sednem. Čekam k’o na prijem, ne daj bože, kod svetog Petra. Donesoše mi jednu veliku čašu providne tečnosti – skoro pola litra. Popih na iskap. Sestra me gleda, i upita: „Da li vam je muka?“ Nije, odgovorih. „Kako nije?“ Mora da vam je muka sudeći po onome šta je ona znala iz teorije, i šta je pisalo pred njom. Da je meni neko rekao tu „teorijsku činjenicu“ da šećeraši osećaju mučninu kad unesu puno šećera, za sekund bi se „auto sugestirao“ tako da bih ispovraćao sve od pet dana unazad. Ovako, ništa. I to beše tračak nade. Slamčica.

Ona napravi neodređeni pokret glavom, i reče da će mi svakih pola sata šest puta vaditi krv. I poče prv put, drugi… Odmahuje glavom i posle trećeg puta me ozbiljno upita: „Ko je vama rekao da imate šećer?“ Kako ko, a u glavi mi zuji. Nekako se suzdržah da kažem – pa vaš direktor i glavni internista. Ispao sam fer i korektan jer zna kako to ide kroz bolnice priča. U svakom slučaju, meni je posle onoliko glukoze posle jedan sat šećer bio na donjoj granici, i tu se zaustavio. Posle tri sata, sad već nimalo pospan i nimalo žedan, ali ustreptao od sreće, odoh smejući se na glas prema klubu. Usput dadoh 5.000 dinara za „Sport“ i ne uzeh kusur. Posle podne na treningu žamor, kao i obično, niko ništa ne pominje. Sami mi se čini da Dule posle treninga onako drugarski procedio – „Bio si se usr’o, jel’ da?“

Ili ono detinjasto, kojeje  do danas ostalo u meni  – strah od povrede i gubitka forme. Još od juniorskih dana kad sam se zarekao da ću igrati i sa slomljenom nogom, pa sam flegmonu lečio grejanjem dok se nije toliko razvila da zamalo mi ne odsekoše nogu. Zahvalan dr Šijakoviću iz Partizana  na njegovom očinskom trudu i zabrinutosti do kraja života. Njegova briga beše dirljiva, i kad odem gore moram da ga nađem i zahvalim mu se na karijeri.

Vidite, ja iznesoh iskrice koje su mi na jedan način ispunile život, i na neki način me ojačale. U sportu ako si koncetrisan i uporan sve slabosti možeš da pretvoriš u snagu, i sve da pobediš. To je često teže i od najteže utakmice.

Svako od nas ima svoju priču kako su savladavali svoja sitna sujeverja, i hrabro ispevavali svoje „Superstitions“ našeg drugara sa početka priče.

Van sporta nisam siguran da to tako funkcioniše. Frustriranost pojedinaca, na primer u politici, može da bude pogubna po mnoge i izvor najvećih zala. Setite se samo Bordžija i ostalih pre i posle njih.

Sva sreća ljudi izmisliše vijagru i „afričku šljivu“ pa seksualna nesposobnost i frustriranost pojedinih vladara i vladarki nije više uzrok velikih krvoprolića, kao što to beše samo par vekova pre.

Ja mislim da sam svoje strahove, sujeverja i hipohondrije savladao, i da mogu glasno i sa osmehom da ispevam, možda ne baš lepo, svoj „SUPERSTITION“. Sport iz nas izvuče sve najbolje, a jedna od najbitnijih pobeda  je suočavanje sa sopstvenim slabostima, otvoreno i bez ustezanja. Odmah i sada. Svi koji su omirisali sport i nadmetanje mogu sigurno da, čitajući ovo, zažmure i samo se sete svojih sitnih cakica za podizanje sigurnosti, da odlepe i odlepršaju u prošlost.

Jer mi smo u košarci u mladosti mali i izborili se za sve, i ne postoje ti „Nemci“ koji mogu da dođu i da nam otmu ni delić toga.

Photo: Printscreen