Otišao je moj stariji prijatelj i drug, i duša – Zoran Maroević Maki. Razlika od osam, devet godina u vremenu igranja bejaše znatna, tako da sam mu se dugo obraćao na Vi. Ali smo se nekako našli, tek kasnije shvatim u nekom našem maštanju i lebdenju. Kad malo razmislim – mora da to odozgo neko određuje.

Za nas klince je u početku bio i zastrašujući igrač i autoritet. Ne baš na  „čiko“, ali blizu. Pamtim kad je proradila hala na Novom Beogradu. U  to vreme Zeleni venac beše životno raskršće, i tu se sretosmo. Jesen, neko kilavo vreme. On na trening, ja sa treninga. Ja, kao lepo vaspitan, prvi rekoh – dobro veče! Jednostavno i od kuće i, pogotovu, od Pive ponesoh to – takav je bio odnos. Zdravo dečko, zdravo Dugi – odgovori. Postadoh malo prepoznatljiv i meni je u tom momentu to jako imponovalo. Ali ja ne bih bio ja da nisam upamtio nešto što valjda niko normalan ne zapaža. To je prvi put u životu da sam video starijeg na ulici u – patikama. Današnja je to normalna pojava, ali onda . . . Nisam smeo da se nasmejem jer bi me zveknuo, siguran sam. Zadržah zapažanje za sebe. Pogotovu što mi je u glavi, a jebiga sve pamtim, zvonilo kao uzbuna Pivino upozorenje: “Ko se zdravi sa Makijem pre utakmice neka pripazi. Stisne ti desnu ruku a isturenim srednjakom leve zavari u nadlanicu. Od šutiranja sledeća tri dana nema ništa”. Tek, izbegavao sam pozdrav sa njim pre utakmice. Uostalom kao klinac u početku i nisam bio bitan, ali su svi bežali od njega kao đavo od krsta. Jedino su levoruki bili privilegovani. Video je da ga izbegavaju i znao da je Pivina pamet, i samo se smejuljio.

U svakom slučaju tu poče neka „hemija“ među nama.

A imao je petlju. Mada nije bio agresivan. Imao je svoj izbor prijatelja i toga se držao. A umeo je i smeo, onako naizgled lenj i nezainteresovan, da pre utakmice uđe sam u svalačionicu protivnika i da pred svima njihovom najbezobraznijem igraču zvekne šamarčinu. I da niko ne pisne! Okrene se i izađe. I ništa. Upozorenje. Opomenuti, ako je bio pametan, skratio bi „doživljaj” na toj tekmi. Nije ni smeo da pomisli šta bi bilo sledeći put da se kurčio.

Ali Maki nije bio ni agresivan, ni grub. Samo svoj, jako svoj. Žudio je i stalno tražio neku svoju slobodu i mirnoću. Drugi su to različito tumačili, obično ne shvatajući, mada su ga svi voleli i pravdali. Njegova „ljenost“ je bio izolirajući sloj od običnog sveta, svakodnevnog i ravnog, neuzbuđujućeg i neinteresantnog.

Nez obizira što smo bili i ćuteći vrlo bliski, ja sam za njega bio i ostao uvek junior. Od onog na Radničkom, kad nikom drugom nije dao da ode po cigare govoreći – ima ovde junior. I bez obzira što ja bejah tamo direktor, to se odnosilo na mene. Beše to jako dirljiva potvrda nekog našeg prijateljstva.

I kad mu je bila muka, sranje, devedesete a ja sam mogao da mu pomognem – obratio mi se, i to sa istim naređenjem junioru. Borba za opstanak ali i nonšalancija. Kasnije su sledile štake, i moja borba zajedno sa Ivanom da ode na operaciju kuka. Njegova opuštenost i sistem “baš me briga” nas je izluđivala, ali je sve to ipak nekako delovalo dečački i bezazleno.

Zbog njega, indirektno ili direktno, postoji i Danka, ili druženja kod Danke. Obeležili smo svi zajedno deo Petlovog brda zahvaljujući njemu. Zbog njegovog otpora i odugovlačenja operacije kuka Ranko je predložio i odlučio da se viđamo kod Danke. Na Mominom pasulju, gulašu ili šta već.
Bora Stanković, naš tata, i svi drugi iz bivše zajednice naroda i narodnosti, šta god ovo narodnosti značilo. I Bata, i Neca,  Rica, Ivo, Miško, Rato, Damir, Nikola, i Katanac, Dragan, Cile Tupurkovski, Srećko, Tvigi, Bata Đorđević… I svi mi drugi iz Beograda koje ne pomenuh. Pošteno, za učestalost našeg druženja bio je najvažniji raspored Ricinog dolaska iz Belgije, što je bivalo sve češće i češće. Tek, Maki je, svesno ili nesvesno, sve to uradio. Stvorio nam i usadio tu naviku. Od nega je samo i to dosta.

A to druženje je izgledalo tako što se mi skupimo kod Ranka, ili kasnije kod nekog drugog, pođemo po Boru na Banovo Brdo, i onda – do Danke. Kako ih istovarim iz auta Moma mi kaže – idi po Makija. Odem po njega, a kad se svi skupimo -sledi njegov čuveni zahtev: “Idi mi po cigare”. I, jebiga, ja moram. Nije daleko ali je neizrecivo bilo drugarski i lepo.

Sad ostade dilema, ili nedorečenost. Ko smo mi a ko beše on? Ko je tu više u pravu? Ko je racionalniji, a ko maštovitiji i više čovek? I to svoj. Neodgovornost prema svom životu, ali i prema bližnjima i prema svima nama. Nedorečeno. Superiornost ili slabost. Bogatstvena sloboda naspram ravnoj liniji.

Sada govorim samo u svoje ime. Meni je moj prijatelj Zoran Maroević obogatio život i imponovao mi je. Normalno, i iznervirao me je neki put, ali sam mu to oprostio kao detetu. Nedostajaće mi. On je za mene bio oličenje dileme – da li biti iskonski slobodan, ili ono drugo?

Maki je hrabro izabrao. I sada, kad ga nema više među nama, ostaje žal ali i moja podsvesna zavist na njegovoj hrabrosti da se izbori za sopstvenu slobodu.

Umro je kao Slobodan čovek.

P.S.Za uspomenu i Katancu, i Ranku, i Makiju zbog kojih će naše druženje na Petlovom brdu opstati  kao kult!

Photo: MN press, Printscreen