. . . Ća jubav siromaška

Šaka suza –vrića smija

Ća je život vengo fantazija. . .

Zateklo me u Splitu. Rano na more zbog unuka i mesta u hladovini. Žnjan, velika plaža prema južnom delu,veštački nasuta zbog dolaska Pape svojevremeno, ove godine je siromašnija u ponudi i hladovini, ali čistija nego lane.

I svo vreme puštaju Olivera, moju mladost, zrelost i starost. Malo mi čudno, ali zbog sebično lepog ne pravim pitanje. Nekako sam sebi utuvio u glavu da ga je više bilo u Beogradu nego ovde.

Setih se svadbe šurakovog sina u Postirama. Orkestar beše dobar i rezolutan: ne sviramo Tompsona i cajke. Ali kad ja kasnije zatražih Olivera – otkačiše me. Jebote, kad kod nas u Beogradu naručiš Olivera cela kafana sa konobarima i kuvarima peva. Tek – ovi ne htedoše!  Posle prvog gneva malo razmislih i donekle ih opravdah. Bejaše svadba, ili pir kako to ovi ovde zovu. I to bi bilo isto kad bi kad bi kod nas istom prilikom naručio „Nizamski rastanak“, vranjski dert ili „Kosovo“. Razumeo sam.

A jutros na Žnjanu ori se Oliver onako resko i polako, bogato i otmeno, ali za svakoga baš. Pre toga i Radio Dalmacija u kolima isto, sa malim prekidima. Mom zadovoljstvu nema kraja. Osetih se lepo i komotno – konačno se vraćamo korenima i zajedničkim emocijama. Kao sad i naša“ bivša“ braća ispustiše nešto najlepše iz sebe.

Priđoh po kafu kad se prekide lepota, i jedan ozbiljan glas poče da pominje predsednicu, premijera i puno drugih koji neretko umeju da se grebu o tuđu popularnost. To je bar nama poznato. Shvatih i srozah se – umro je Oliver Dragojević! Razumeo sam u sekundi zašto mi je Rato Tvrdić prethodnog jutra otkazao sastanak, a uveče bio odsutan duhom – oni su bili, naime, jako bliski prijatelji.

Stadoh na sekund i počeše da bujaju sećanja i emocije.Odmah sam pozvao Beograd da čujem kakav je odjek tamo, a stalo mi je i nisam se prevario. Siguran sam da će se opet javiti neki „đukanović“ i biti raznih „reakcija“, ali sam isto tako siguran da ogromna većina oseća prazninu i veliko poštovanje. Te nije nikad hteo da dođe u Srbiju i sl. A da, nije pogazio reč koju je dao. Možda je zažalio, ali nije pogazio. Takav je bio čovek – veliki mali Oliver.

A razmislite kako je, od najvećeg pljuvača austrijskih konjušara, uz svo izvinjenje i Austrijancima i konjušarima, postao vodič pudlica tih istih kojima se malopre izvinih. Nije to pitanje date reči, već da li je izrečeni stav opravdan, a o principijelnosti da ne govorimo. A sećamo se šta smo preživeli, i šta je ko od nas u nekim momentima pomišljao pa se otrežnjavao.

Siguran sam da bi Oliver našu Arenu punio danima, i da mu ne bi trebao mikrofon. Ne bi čak morao ni da peva – mogao bi samo da sluša i da obnavlja gradivo. Bez trunke prepotentnosti, tih i prijemčiv za ljude bio je zvezda nad svim antizvezdama. Bio je glas, i muzika, i stih svih ovih godina kada nam je lepotom ispunjavao i mladost i zrelost i starost. I zato što lepo reče naš košarkaš Nikola Kalinić – kad žališ za nekim koga si ili malo poznavao, ili uopšte nisi – taj mora da je bio vredan. I bio je jer je svojom muzikom učinio da devedesete prođemo uzdignutiji. Tada ga je bilo svuda. I to ne malo… ja opet iznosim svoj utisak da ga je više bilo kod nas nego ovde. Valjda i ovi ovde misle da im je sve od boga dato, baš kao i mi, i ne prepoznaju svoje prave vrednosti dok ih providnost ne rastavi.

Oliver je bio skroman i tih Dalmoš, i samo Dalmatinac, ni nalik onima koji “ratuju“ za svakim stolom u kafani, na pijaci, na ulici u prolazu. Nešto slično našim drugim koomšijama, donedavnom rodu, koji izgiboše đe god se nađoše. Naprotiv, ostvarena je emocija i spoj sa ljudima koje lebdi iznad svake pesme, ili pisme kako je govorio. Da mi oproste drugi umetnici njegove branše – bejaše jedan od nekoliko njih ispred svih. Neki čak napraviše i karijeru pevajući njegove pesme. Nekima je to bila čast, neki su to krili. A on ostade neokaljan i svoj.

Da li vam se nekad desilo da ostavite otvoren auto i lopovi pokradu ono što vide. Nebrojano puta. I obavezno se uhvate za paket diskova misleći ko zna šta je. Mogu da zamislim njihovo „pu“ kad shvate šta su apili.

Isto toliko puta su mi moji prijatelji, pokojni Amza i „still alive“ Saša, nasnimavali ponovo i obavezno pored Ođile, John Lee Hookera i Olivera. Ako ništa drugo, bar sam nesvesno širio dobar muzički ukus među šanerima.

A moja žena, inače Splićanka, koja je početkom devedesetih bila na ivici ludila, doživela je da joj tih godina u Novom Sadu celu noć sviraju „Dalmaciju“ i Olivera. Pazite – 1992-93! Sećate se svega, sigurno. KUD Josif Marinković. I sve su znali tečno i lako kao iz duše.

Ili, kad je, ranije, moj prijatelj Sloba Vujasinović sedeći na nekim skalama u Sutivanu jedva suzdržavao suze svaki put kad bi slušao „Oprosti mi pape“. Svako se u svakom stihu negde nalazio – od „Moj galebe“ pa do danas. Za nas, pogotovu ono pre „veselih“ devedesetih, ostade antologija i posebno pamtimo. A sreća je da je živeo u vremenu kada je sve snimano, i da ćemo ga još dugo gledati i, pogotovo, slušati. Slušaćemo ga, kako se to kaže kao evergreen, kao Reja Čarlsa ili Tomu Zdravkovića, i uzletaćemo uz njihovu pesmu sa nadom da i kad nama kucne čas – opet ćemo negde na nebeskim prostranstvima  uživati u njihovim glasovima.

Jer skalinada za Dalmoše za mene su  „Stepenice koje život znače“ – sećate se . To je tako blisko.

Sada ovde, mislim na Split i Dalmaciju,  „natječu“ se da mu iz poštovanja pevaju po kalama i pjacama. Nešto mi govori da je, da ne budem sasvim patetičan, da je bilo primerenije da se to dešavalo ranije pa da i on to može da čuje. Jer, festival omiških klapa, kako to ovdašnji kritičari sami kažu, ne bi bio tako suvoparan i pored vrhunskih pevača da su Oliverove pesme bile prisutne, kao što će to biti ubuduće tamo. Nadam se.

A otišao je kao što je živeo. Samo je sklopio oči, zaspao i otplovio. Pričaju da je neko vreme, neposredno pred posladnji san, proveo u svojoj Veloj Luci, čiji će ga kamen večno pokrivati, i onako izmučen terapijama, sam svirao uz gitaru i pevao za sebe. Kao da je sav život pevao za sebe a ostali oko njega – ostali su se samo primali.

Sada će nastati jagma za upražnjeno mesto kralja dalmatinske pesme. Teško će to biti izvesti. Mnogo je trajao, mnogo vredeo i kao pevač i kao čovek i, da budem pošten, kao malo njih u njegovoj branši – a bilo ih je, i sada te praznine koje biologijom nastaju treba popuniti. Veštački nikako. To vam je pitanje kao kad će u tenisu doći vreme da trojica u generaciji osvoje pedeset grend slamova u svojoj eri a svi ostali jednocifren broj. E – to će biti kada, kako reče Tarik Filipović u monnodrami o Ćiri Blaževiću, i poslednji golf dvojka prestane da kruži ovim krajevima. A to će reći – nikad.

Tako i Oliver – naprosto se rodio, ili ga je Bog poslao, ili agnostički tako se namestilo. Raj će biti bogatiji, jer mi smo već dovoljno dobili od njega.

Otišao je gospodin „THE VOICE“ za koga sa punom slobodom mogu da kažem da je sa Đoletom Balaševićem pobedio devedesete, našu sveopštu sramotu.

Neka mu je laka korčulanska „STINA“:

P.S.  Ovaj tekst sam napisao isti dan kad je otišao, i sačekao sam da vidim kako će biti ispraćen. Bilo je tužno i prilično gospodski. Bez kockičarenja i bilo kakvih ispada te vrste. Sem nekih bakljada tzv Torcide, na ispraćaju broda sa „kapsilom“ prema Bračkim vratima. I njihovog zahteva da katamaran isplovi u 19.50 (godina kad je osnovana Torcida). Sumanuto. I nije mi se svidelo što su iz „Oprostimi pape“izbacili, bar zvanično, stih o psovanju boga, to valjda nije u trendu ali nije ni kompletan Oliver. I tu mi bljesnu samo delić intervjua sa Pecom Popovićem vezano za njegov dolazak u Beograd i njegovo svedeno – ne bi bilo lepo ni njima ni meni. Nešto načuh i da li nije hteo pa se uhvatio za reč, ili nije smeo, a ne zbog nas, ostaje upitno!

A ja, ja bih voleo da meni neko, kad budemo gore šetaili ognjenim ili zelenim livadama, ovde otpeva „Oprosti mi pape“,  ali bez ikakve cenzure.

Inače.“Sve je bilo ka u priči . . . .“

Photo: YouTube prinscreen