Kada je konačno sažeo svoju filozofiju u jednoj rečenici: “Pverenje je dobro, ali je kontrola  bolja”, tovariš Koba je verovatno mislio na svoje gurue, drugove Ignacija Lojolu i Torkvemadu. Ono što je kasnije napisao Orvel o kontrolisanima i kontrolorima je čist plagijat. Elem, bili smo na najčuvenijoj turneji u istoriji jugokošarke, u Čeljabinsku 1999, neposredno po našoj “pobedi” nad  
NATO paktom. Jedan dan proveli smo u Moskvi na minus 20 sa vetrom – strašno. Mnogi od nas su prvi put bili u Rusiji (do tada smo odlazili u SSSR), i iz znatiželje šetali smo oko hotela. Na placu za gradnju, velikom otprilike kao Zvezdin stadion, malo talasasto zaleđen sneg i nas trojica: Katanac, Žare i ja. Sa druge strane ide čovek, zbog svojih predrasuda od ranije odmah sam primetio da je lepo obučen. Na povodcu je vodio nešto što je bilo između tigra, juneta i, možda, neke druge nama nepoznate životinje na četiri noge. Izgledalo je kao kad bih ja vezao uzicu oko vrata bizonu i šetao ga. Poče da nas u najboljoj nameri opominje da se sklonimo. Nešto ne osetismo strah i ostadosmo na mestu. Ono stvorenje oseti miris kučeta na meni i Žaretu i krenu prema nama. Vlasnik zateže uže, ali slaba vajda. ALIJEN ide prema nama bez napora, a gazda skija na cipelama. Dođe do mene stavi mi glavu na rame, kod Žareta isto i mirno kao mače stade. Gazda doskija do  nas. Upoznasmo se.

Reče da je slikar, da je ovo “stvorenje” tzv.  srednjesibirski ovčar, pas od stodvadeset i nešto kila. Po njemu – najjači živi stvor u Sibiru.Upoznali smo se mi sa “stvorom”, razmenili imejlove… Gazda napomenu da je za vreme tovariša Kobe bilo zabranjeno izlaziti iz stana bez razloga, inače te  odmah prijavi šef zgrade, tašta, žena ili deca. Jedino si mogao da izađeš bez najave ako si imao kućnog ljubimca. Možete zamisliti koliko je paščadi bilo u onim zajedničkim stanovim u “zlatno” doba naše, netom i tokom 1999. dokazane braće!

Ne znam, ali i ovo uvođenje šefova zgrada kod nas nekako navodi narod da sumnja – ili sam ja paranoik. Kod nas su nekad i službe i službice bile blede kopije, pa su i kontrole bile više kontrolice. Kako sam primetio, najpre su posle Drugog rata počeli da maltretiraju narod nasilnim zadrugarstvom i otimanjem, ali kad su videli da su preterali odmah su smislili da narod odvoje od politike u sport. U početku to je bilo korisno, imali smo tamo svoje, narod sa odvojio od politike i to neko vreme je sve bilo pod kontrolom, ali se posle ote.

Narod se primio,talentovan, i to eksplodira u neslućenim razmerama.To se pokazalo kao problem kada je sve to trebalo izdržati, isfinansirati da ne bi preraslo u svoju suprotnost. Sve do sredine šezdesetih država je uspevala da to održi, ali je onda polako počela da gubi konce i da se koncetriše prama vrhu. Nije to išlo tako brzo, ali sa ove vremenske distance to je jako čitljivo. Onda su najpre najmanji sportski kolektivi počeli da se “snalaze” u opstajanju, pa je sve to išlo polako prema većima.
Ljudi su odvajkada bili skloni lakoj zaradi, i onda su oni koji nisu imali muda i obraza da kradu verovatno izmišljali neke igrice da zadovolje sebe, možda nekog kod kuće, ili sopstveni nagon za klađenjem. Tako se, valjda, i rodila tombola. Ne znam gde i kada je je početak, to bi verovatno našao neko ko se istorijski bavi ljudskim društvom i propratnim pojavama. Ja samo iznosim ono što sam u jednom kratkom životnom periodu zapazio i upamtio.

Ovo govorim zato što sam ubeđen da smo i tu igru pretvorili u NAŠU, NAJNAŠIJU (ovo da nerviram Acu) specijalnost – takvi smo mi.
Kada sam se pojavio na Krstu tombola je već počela sa radom – zimi u malim prostorijama u suterenu, za koje sam saznao naknadno da su iskopane ispod zgrade dugo posle zidanja iste. To je bio kao prapočetak komercijalizacije prostora na Crvenom krstu. Mala kafana koja je, po priči starijih, bila poznata po roštilju na ćumur koji je i leti i zimi bio napolju u dnu platoa. I neki čuveni roštiljdžija. Leti se to proširivalo na baštu, jedno pet puta ako ne i više veću od same kafane.

Radnički je imao, ili bar rukometni klub je imao jednu tombolu u kafani “Mladi proleter”, na uglu Đuke Dinić, ili Rasinske kako to vole da kažu stari Zahumci, sad Vojvode Savatija. Koliko sam čuo to je radilo dobro i bilo osnov za uzdizanje ženkog rukometa do neslućenih visina.

Na samom Krstu u to vreme je boks bio u uzletu i izuzetno popularan sa mnogo simpatizera i, sa ove distance, izgleda logično što je njima dozvoljeno da organizuju tombolu u već pomenutom restoranu. Prihod je, normalno, deljen po dogovorenoj šemi. Činjenica je da se jačanjam tombole u i sport počeo na Krstu da se uzdiže. Prihod sve veći, a država uzima svoje, zadovoljna verovatno i zbog nemogućnosti da se sport finansira iz državnih izvora, a kontrola je bila mala, ili nikakva. Kako su se ovakve igre širile, ondašnja SOFK-a je ubirala značajan, ako ne i najznačajniji prihod od raznih tombola i tombolica. Sve je to na neki način i vraćano sportu, na mnogo transparentniji način nego danas. Bilo je tu i neke božje pravde.

Da se vratimo onoj našoj, na Krstu. U početku me je strašno nerviralo ono razvučeno čitanje izvučenih brojeva, sa nekim naglaskom bog te pita odakle, i dramske pauze kao i karakteristike – čuj karakteristike pojedinaca: “On odlično čita brojeve”. Ne, nego je trebalo da ih crta sa mikrofonom u ruci. I onda posle pedesetak čitanja ono čuveno – DOSTAAAAA, koje je nerviralo sve sem onog ko bi to izgovorio, i kog su svi momentalno zamrzeli. Mada bi to kratko trajalo, samo do prodaje navih blokova. U praksi kasnije je i prodaja novih listića išla tokom čitanja predhodne “ruke”, da bi se povećao broj krugova i uvećavao prihod do neslućenih razmera.

Vidim danas da su pića u kockarnicama višestruko skuplja nego u normalnim lokalima. Ovo baš pređe u kocku. Onda to ne beše tako – roštilj je i dalje, dugo, dugo bio jeftin i dobar, kao i pića. Kasnije, kako se tombola razvijala svaki drugi promet je opadao,valjda je to u ljudima – i poslednji dinar daje za trenutak nade i isčekivanja.

Ja sam tombolu vrlo malo igrao, reklo bi se nimalo. I dobio sam jednom, nešto sitno. A sećam se kad je moj stariji drug Miško Čermak dobio džekpot (kasnije ću da objasnim šta je to), oborio je i sto i stolice oko sebe. Kasnije sam čuo, mada mislim da su ipak bila preterivanja, da je to jedan od retkih pošteno dobijenih džekpotova. Tu već govorim o vremenu gde se sve bilo otelo kontroli, i nikog nije bilo briga šta se dešava. Ako je kontrola uopšte potrebna. Menjala su se vremena i tombola je kao kancer uzimala sve pod svoje. Bilo je puno novca u igri i niko nije razmišljao – šta sutra. Imali su i drugi tombole. I Zvezda, i Partizan, na primer – mislim da je bila na autobuskoj stanici. Hit mesto -zamislite ljude koji, jadni, pođu u Beograd da nešto kupe i slučajno, sasvim slučajno svrate na tombolu. Ili koji pođu kući u unutrašnjost sa nekim parama, a stignu goli k’o pištolji.

Tada su tombolu na Radničkom proglašavali za najbolju. Valjde da se skrene pažnja. Tombola je sociološka pojava teško objašnjiva danas, a vala i onda. Dolazili su razni profili ljudi i tu su se osećali jednako. Zajednički cilj – da neko od njih vikne ono nadljudsko – DOSTAAAA! I da se smeje drugima, i da ga drugi mrze bar jedan minut. A onda ponovo do besvesti, u stvari dok ima para. A nije tu pojedinačno bilo novca u proseku previše. Mnogo je bilo ljudi, mnogo bežanja od kuća, sklanjanja para od pijace ujutru, na neki način osmišljavanja vremena koje bi inače proveli u nekoj drugoj kafani. Bilo je i “gospode”, kako su ih tretirali tamo. Znate one tipove sedamdesetih koji su se malo otrgli od režima, samo malo, i to pre svega zahvaljujući tome što su bili politički neambiciozni. Prisutni na sastancima komiteta, namršteni i ozbiljni, ali odsutni. Radili su po javnim ustanovama, odgornost bila mala, prava i moć malo veće. E, oni su svoj status potvrđivali tako što se jave Sakiju Preleviću preko sekretarice i rezervišu mesto na tomboli, posebno mesto i blok za određena izvlačenja. Obično bi bilo tu i ćevapa, obimna klopa i obavezno neko sa strane koji “skuplja pikslu”, odnosno za njih precrtava izvučene brojeve. Male sluge za pokoji listić i porciju ćevapa. To je bila ceremonija koja je njih zadovoljavala, a na ostale (sem na šefa kafane Špiru Vukovića) nisu ostavljali baš neki utisak.

Bilo je i onih koji kupuju jedan ili dva listića, i uvek je bilo – sad će da me krene. Kao – ceo život nije ga krenulo, a u  zadimljenom Radničkom, u pola deset uveče, hoće. Ne mogu da se otmem utisku da je bilo mnogo nada koje su umrle u našoj staroj klupskoj zgradi. A sam Špira, čudni Baranin, mi je rekao da se piće sve manje troši, klopa posebno, kako se tombola razvijala. Sve se ulagalo u onaj trenutak  neizvesnosti i iščekivanja, u trenutak razočaranja i mržnje prema dobitniku, pa opet Jovo nanovo.

Sećam se jednog nesretnika sa torbom sa pijace, bilo je kasno posle podne (koliko li je tek kasnio kući?), kako je kumio samo još jedno piće, ali su ga isterali napolje jer nije igrač. Koliko ih je god bilo, a priča se, nisam nikad video, da noću navale taksisti, svi su se bar delimično poznavali. Taksisti izgube zarađeno i onda u zlo doba odu na ulicu da se vade. A kasnim mušterijama neka je bog na pomoći. Bilo je tu i profesora, i visokih službenika, i visoko rangiranih vojnih lica. Ta gužva, zadimljenost i isti cilj da te svi mrze bar na sekund i da mogu da ti “pljunu pod prozor” izjednačavala je ljude po statusu više nego bilo kakve proklemovane politike.
Sećam se da je jedan pukovnik po činu, i sa mnogo značajnog mesta, stalno igrao. I kako je WC bio prilično nepristupačan, a bila gužva, on čovek izađe napolje da se u nekom mraku pomokri. Tada Radnički nije bio baš pod svetlom, a on da bi se što pre vratio ne ode daleko, nego u onom ćošku uz zgadu poče da se olakšava. Naiđe čuvena tetka Katica sa velikom džezvom za kafu u ruci, dal’ slučajno ili ga je videla, tek poče nesretnika da tuče po glavi kao luda. Okrvavi ga skroz i ulubi džezvu – nije baš bilo za smejanje. Raširi se priča ujutru, a Katica na ribanje kod Sakija. Njemu sirotom je još samo trebalo da se nakači neka državna bezbednost, ili šta je onda već bilo aktuelno. Na njegovo – “Crna Katice, šta uradiste”, te on je pukovnik, može da nam naudi samo tako, vikao Saki kao retko kad.  Na to će Katica drčno – “Neka, neka dođu da im ja kažem gde JE-NE-A piša. Samo nek dođu”.

Ne znam kako je čovek kući objasnio modrice i posekotine, ali izgleda da je bio pametan. Veći problem mu je posao, jer nije baš bilo u “trendu”  da se zna da pripadnici “JE-NE-A” zalaze na takva mesta i nedolično se ponašaju. Prošlo je bez posledica.

A napisah svojevremeno da je tombola uvek u početku kancercić, pa se razvija i onda preuzima kontrolu. Tako je bilo i sa Radničkim. Kada je bila najjača klubovi su imali sredstva za takmičenje i razvoj. Pogotovo početkom sedamdesetih. Tada smo bili najjače sportsko društvo u Jugi. I, primćeno je, opustismo se. Mislili smo da će to doveka da traje. Počele su manipulacije, malo i otimanje, nameštanje dobitaka nekim sportistima kao zamena za neisplaćene premije. Nije to išlo naglo, polako ali sigurno. A za to vreme koliko je samo domova uništeno, brakova razvedeno, bogatih koji su pukli, siromašnijih koji su otišli na kontejner.
Mislim da bi detaljniji hroničar mogao da napravi ediciju koja bi se mogla zvati “Ko je bio ko, i kako je prošao na tomboli Radničkog”. Mada sam primetio da su mnogi onda imali tombole, maltene se sport u Srbiji izdržavao od njih. Ali kod pametnih tombola je bila deo sistema, a kod nas je definitivno bila okosnica, ona sama je bila sistem oko koga se sve vrtelo. Velika količina novca bez jasne razvojne koncepcije donosila je stihijska ulaganja po sistemu “daj da učinim prijatelju”, pa zapošljavanja svega i svačega kao prodavaca koji se osiliše, i to je počelo da se kruni.

Nestadoše nekad veliki vikend pazari, i to lako oprostismo. Pa onda je uveden džekpot. To je bila novina kao dodatna stimulacija. Jedan mali procenat od svake ruke se izdvajao za onoga ko do, mislim tridesetdevetog broja, popuni listić. To je bilo teško i suma koja se nagomilavala postajala je prilična. Po zakonu velikih brojeva i zakonu verovatnoće, posle nekog vremena pojavi se dobitnik. To je za tombolu bilo promotivno, što je dobitak više privlači igrače. Tačno se u Beogradu znalo kako se gde puni fond za džek, i tako su se igrači “profesionalci ” selili sa jedne na drugu tombolu.

Velike svote nisu isplaćivane na licu mesta, što je prodavce listića posebno nerviralo zbog nemogućnosti “otimanja”, već se na blagajni društva dobijao tzv. barirani ček, i u čuvenom  SDK se podizao dobitak. Sve po zakonu i regularno. Sećam se da jednom prilikom sredinom osamdesetih izvučen džekpot u petak uveče. Dobio ga neki sretnik, ili nesretnik, i sa potvrdom ode kući, valjda ne verujući u svoju sreću. Vikend, računovostvo se razišlo, SDK ne radi. Odmah se pročulo na Krstu da je izvučen veliki dobitak. Koliko se sećam – tridesetak hiljada maraka. U ponedeljak rano ujutru, pre svih zaposlenih, ispred zgrade na Krstu pojavljuje se dobitnik sa ženom i šurakom. Oči iskolačene kao “kafanske sarme”, kako se to nekad govorilo. Očiigledno niko nije trenuo dva dana u neverici. Žena vidno jača, ali očigledno umorna od borbe za porodicu, braneći je od nedgovornog člana. Očigledno na granici da odustane od borbe. Šurak, njen brat, mu dođe kao katalizator. Dođe Olga, izdade već spremljeni ček. Oni ne veruju. Požuriše na Bulevar i, zamišljam, kako idu sve sporije i sporije do zgrade na Lionu, valjda da dočekaju sreću. “Jer sreća lepa samo dok se čeka…”

Među nama ne beše mnogo komentara, ali sam zapamtio rečenicu koju je izgovorio Zmija: “Ovi su najebali – overio je tombolu kod žene!” Verovatno ga je jadnica godinama proklinjala zbog iste, i sad sa nevericom ulaze u nejasnu budućnost, u stvari jasnu – narednih par godina je sve prokockao, i kuću i neka imanja, i porodicu. Ja to podvodim pod onaj “seljački marketing”, ali sam u restoranu “Užice” na Autokomandi prvi put čuo – “Pa kako kod vas na tomboli kradu, da ne veruješ!” Moram da priznam da me je povredilo. Kod mene gore čuh da ovi iz našeg velikog kluba popravljaju neke minuse iz pojedinih manjih klubova nameštajući dobitke. Odmah sam shvatio da su to prepucavanja da bi se privukli igrači, ali da je bilo istine – bilo je! Znate ono, kad se nedeljom ujutru proda samo pola jednog bloka za penzionere sa kesom sa pijace odakle vire luk i salata, i izvuče se džekpot od dvadesetak hiljada maraka i sl. Ta tombola nije zamišljena kao pokvarena igra, ali mi sve kvarimo pa i to. Nama je mnogo pomogla, ali se nismo ponašali domaćinski. Od sluge postala je tombola gazda, sa sitnim konkurenskim podmetanjima, i postojala je dokle god je država bagatelišući sport dozvoljavala da postoji. Nije se gasila brzo, ali su se vremenom pojavili aparati za kocku i, kao što rekoh jednom, kancerogene ćelije imuni sistem ne prepoznaje odmah, a kad ih prepozna obično je kasno. Dođoše ružna vremena, sve gora i gora, sport i organizacije ostadoše same na vetrometini, počeše neki novi da se pojavljuju  na tržištu “lake zarade”, i naše bivše “majke” lagano krenuše u propadanje uz nemilosrdno otimanje prostalih aktera po sistemu – daj da otmemo što god možemo, bar na kraju.

Inflacija i vesele devedesete dokusuriše tombole koje su na neki način bile u funkciji sporta, i kad se pojavio čovek koji kešom isplaćuje dobitke naša na Radničkom je pukla. Taj keš je bio sramotno mali u odnosu na negdašnje premije, ali u ambijentu 200 % dnevne inflacije bio je izuzetno primamljiv za “igrače”. Sigurno ta kombinacija isplate dobitaka i zarade nije baš bila laka, i imala je velike veze sa ulicom i onim – “…ize …ize …ize!”

Tek, sistem je sam sebe urušio. Ovo sam napisao bez pretenzije da bude sociološka analiza pojave, već da malo pokažem koliko su državne strukture ostavljale sport da se spontano razvija i opstaje. Samo kockanje bilo koje vrste je negativna pojava, ali se pomoću njega finasiralo nešto što je, VERUJTE, iznad i ispred svega. Izgleda ponižavajuće za sportski pokret da zavisiš od uništavanja drugih. Ni ona velika državna struktura, pa ni ova manja to još uvek ne prepoznaju.

Tražimo poštovanje, a ne tapšanje, ili ono što nikako ne podnosim – radite šta hoćete, nećemo vas dirati (prevedeno – kontrolisati).

Neću da nas tretiraju kao ljudstvo sa posebnim potrebama i da nas glade po glavi – pusti ih dobri su!!! Sklon sam tome da pomislim, makar u ljutini, da mi treba o njima da odlučujemo, koliko smo humanija kategorija. Anđa Arbutina mi reče da je čula izreku “da je slučajno početkom devedesetih bilo interneta, ne bilo rata”.VEROVATNO. Zbog mogućnosti raskrinkavanja laži i podmetanja. Moguće i izgleda sasvim realno – mada je to tehnološko pravdanje emotivnih kataklizmi. Ja tvrdim, doduše sebično i subjektivno, da su ljudi iz sporta, i ljudi vaspitavani kroz sport, vodili države ne bi bilo krvi i nesreće. A to je ljudska kategorija.

Teško da može neko da me ubedi u suprotno.

A šta vi mislite?

Photo: YouTube