Primetio sam da zračim gorčinom u poslednje vreme, i to nikako da iščili iz mene. Osećam se mnogo bolje kad to izbacim kroz tekst, i podelim sa nekim. Moje je to, i sve prihvatam – i slaganja sa mnom, ali i kritike. Svako ima pravo na svoj stav, makar bio i pogrešan.
Iako danas ima momenata i događaja koji me potresu i izazovu bes u meni, lakše je nabrojati one druge. Đoković,vaterpolisti… Ali – što devojici sreću kvari – nađe se uvek neki “genije” pa one genijalce matematičare ponizi i odmah me vrati u normalu. Moj pokojni kum Milun Marović je imao običaj da kaže: “Stani Dugi, udahni, sačekaj malo”. Često pomislim na te njegove reči, i ne smem da se zakunem da se toga baš uvek pridržavam. Napisao sam tekst o toj moralnoj blamaži, našoj i nikog drugog. Meni se povraća kad čitam sopstveni tekst, jer sam pre toga u nekoliko navrata pisao o mladima i odnosu  prema njima. Ovaj put hoću da to malo “legne”, i poslaću ga redakciji Koš magazina pa ako vide vezu sa košarkom objaviće ga, a ja obećavam da ništa neću da menjam.
Tako meni rasprave koje sam imao sa mojim kumom svako malo dolaze na pamet. Ako ništa, to je lep razlog da se na trenutak pobegne iz sumorne svakodnevnice, lepote jedne neopisive, što još devedesetih reče Đorđe Balašević. A kuma Meka se setim i kad se pomene pozorišna predstava “Trst”, rediteljke Alise Stojanović, u Ateljeu 212. Igra moj poznanik i vršnjak Feđa Stojanović, koji kaže da iz predstave prosto isijava ljutnja mladih kad im pomenemo Trst na način kako ga mi pamtimo i kako smo ga doživljavali. Za nas, Trst je bio kao Guča i Egzit zajedno, da bio je to naš Egzit! Kad to danas  pokušaš nekome da kažeš  – odgovara: ma jebo vas Trst. Tamo ni Đole nije igrao.
Elem, da bi ovo sve imalo smisla sa sajtom mora da ima košarkašku nit. Zato i ovaj uvod, a priča je o našem sećanju, vremenu i o mom kumu. U stvari, o svima nama.
Godina je 1972. Olimpijska reprezentacija Jugoslavije selektirana je u maju, i posle jedne “nadrealne” turneje po Kini, samo takmičarski vrlo malo korisne, ostalo je nešto vremena za pripreme za Olimpijadu, onu čuvenu minhensku. Jedan deo smo proveli na Severnom Jadranu, a od toga par nedelja u Trstu.
Rekoh šta je za nas značio taj grad, mislim za Jugoslovene, i mi smo se tamo osećali kao u Knez Mihajlovoj. Taj osećaj su dodatno pojačavali naši ljudi, kojih je bilo mnogo i bili su veoma opušteni i glasni. K’o na Kaleniću. Trst je ,inače, mnogo lep grad – mešavina stroge austougarske arhitekture i one italijanske, nemirne lepote. Svih dana, sem nedeljom, Trst je bio pun Jugoslovena, koji su tu dolazili zbog kupovine i sitnog šverca. Glavno mesto za trgovinu je bio jedan prelepi srednjovekovni trg – Ponteroso, sa mostićima na kratkom kanalu. Zatrpan razoraznom robom izledao bi strašno, kao puno ružnija verzija pančevačkog buvljaka. Iako je to itekako skrnavilo grad, lokalno stanovništvo je sve trpelo zbog ogromne zarade koju su od toga imali.
Između treninga smo dosta šetali gradom, izbegavajući gužve i ružna mesta. Ne baš mnogo ludi za kupovinom, obilazili smo, pre svega, prodavnice ploča, poneku galeriju, a najviše knjižare – Mek je mnogo voleo da pregleda knjige, a moja fascinacija je papir. Razne vrste koje su Italijani imali. Par puta smo išli i u našu crkvu, iz radoznalosti, i sa čuđenjem konstatovali da je mnogo lepša i očuvanija nego bilo koja kod nas u to vreme. Išli smo nekoliko puta i u mormonsku crkvu, vodio nas je Ćosa, bez ikakvih skrivenih namera, tamo su nam prikazivali filmove o američkoj košarci i neke Ćosine privatne. Čak i onaj o njegovom duelu sa Jumping Johnom, onim iz mog prethodnog teksta.
Par desetina metara dalje od naše crkve, u istoj ulici, bila je jedna velika prodavnica cipela “Varese”, u lepoj zgradi sa tri široka stepenika ispred. Prolazili smo tuda, što u odlasku što u povratku bar tridesetak puta. Svaki put je na gornjem stepeniku stajao jedan mali Italijan, prodavac iz radnje. U početku nas je samo odmeravao, i tek posle par dana počeo da nas poziva da uđemo unutra. Pitao nas je da li smo Amerikanci. Valjda da nam da na značaju, jer u Italiji je u ono vreme to nešto značilo. Milun je nosio cipele broj 48, u stvari pre 49, i Italijan je to odmah uočio. Čiča (tako sam ga zvao) je zbog velikog broja imao problema da nabavi obuću. Znao sam da voli lepe cipele, međutim tada je za sebe teško mogao, pogotovu kod nas, da kupi takve. Obuvao se tako što ili mu je neko u Beogradu pravio obuću po meri, ili bi kupio neki od socrealističkih modela u Guliveru tog vremena. Bile su sve samo ne lepe. Mi smo u šali svima sa velikim brojevima govorili da su cipele kupili u brodogradilištu.
Par dana posle prodavac pređe u obazriv napad, pozivajući nas unutra rečima: “Scarpe per te”. Sve gledajući u nas a, očigledno, misleći na Miluna. I to nekoliko puta. Milun me upita šta hoće onaj mali, ja mu rekoh da ima cipele za nas. On samo slegnu ramenima i reče da Italijan sigurno misli na mene. Dodavši onako dobrodudušno i glasom obojenim beznađem: “Nemaju oni moj broj”.
Kako smo Italijana viđali svaki dan, počesmo da mu se javljamo sa dobar dan, postadosmo poznanici. On je sve agresivnije nastavljao da nas poziva u radnju. Odbijali smo, ali posle nekog vremena iz čiste ljubopitljivosti i dosade odlučimo da pređemo ta tri stepenika koja Italijanu život znače (eto, svako u životu ima svoje
stepenice). Unutra čisto, elegantno, kako to Italijani umeju, udobno, namirisano i klima, za to vreme retkost. Stari dobri ugradni General Electric. A prodavac se oseća pobednikom. Čim nas je namamio unutra, poče da nam iznosi razne modele. A znate već  kako se klasifikuju cipele: lepe  –  lepše – pa italijanske. Odvajkada. Svi mi, ili bar većina, voli lepe cipele. Danas i kod nas ima svega, ali u to vreme – ne. Ja sam voleo da imam lepe italijanske cipele, i kupovao sam ih kad god sam bio u mogućnosti, ali kad sam ovde pitao za cene, i čuo  12.000-14.000 lira, pomislih: skupo je. I jeste bilo, bar za nas iz Radničkog. Pomislih da mi nije poslednja, i da ne valja preterivati.

Elem, gledamo Mek i ja cipele, prolazi vreme i približava se dogovoreni termin za ručak u hotelu. Konačno sam morao da postavim prodavcu krucijalno pitanje zbog koga smo se igrali žmurke skoro sat, a on, koji je pristao na našu malu igricu, strpljivo je čekao: “Da nemate, sučajno, broj 49, quaranta nove?”. Sledilo je  trijumfalno, čuveno, istorijsko  – “Si!” I ode u zadnji deo radnje. Mi smo već bili spremni da odemo. Iskreno smo mislili da folira. Posle par minuta eto Italijana natrag sa pet kutija. Sa nevericom smo se pogledali kada je počeo da ih otvara. I – šok, praznik za oči. Pet različitih modela, sve jedan lepši od drugog, i svi broj quaranta nove, 49! Čiča ne može da veruje, mazi ih kao decu, i u jednom momentu zapita za cenu. Mali “Napoleon” bezobrazno reče: 24.000 lira. Milun momentalno ustade, reče da je skupo i mi nevoljno izađosmo. Posle desetak metara se osvrnusmo, a “Musolini” dignute brade stoji na gornjem stepeniku, ništa ne govori i gleda preko nas kao preko turskog groblja, kako se to ovde kaže. Kasnije smo shvatili da bi prodavac, da je tada postojalo nešto kao Megatrend, u pauzi za ručak doktorirao na psihologiji potrošača, i još bi mu ostalo vremena da nešto pojede.
Te večeri je Mek bio posebno ćutljiv. Uveče je kasno zaspao – retko kad bi to radio posle mene – ali tada jeste. Posle dva dana prolazimo pored radnje, prodavac nas ljubazno pozdravlja i više nas ne zove unutra. Treći dan sami uđemo, Milun proba deset puta cipele, stalno izmišlja mane i nalazi zamerke, ali je jedna suštinska -mnogo su skupe. Ta teška bitka, rovovska psiholška borba sa, tad još nismo shvatali, unapred poznatim pobednikom, trajala je još par dana… Konačno osetim i vidim da je moj kum odlučio da pazari, i ja da dam svoj doprinos, priupitam za  smanjenje cene, što je onda tamo bilo uobičajeno. Mali “zlotvor” nas je tako prostrelio očima, i tako energično odbio, da sam se za momenat uplašio da čak i ne poveća cene. Šta znaš šta sve može. Momentalno nas je odvratio od cenkanja, i Mek je kupio dva ili tri para, ne sećam se. Sve smo pare istresli, još i nešto pozajmili od Vinka Jelovca.
Ipak, vredelo je, cipele su bile nadrealno lepe. Izađosmo iz radnje, Milun ćuti, ide, stegao kese i u jednom momentu zastade, okrenu se prema meni i reče: “Molim te, nemoj da kažeš Ceci koliko koštaju, ubiće me”. Ceca je njegova supruga i  moja kuma.
Beše to crni humor, preterivanje u svakom slučaju, morao je da se istrese. Naravno da dugo o tome nisam pričao, a sad… Oprostiće mi kum kad odem tamo kod njega, kad me dočeka.
Ovo je pričica o jednom lepom vremenu, i jednom lepom prijateljstvu. Priča o normalnosti jednog doktora nauka i njegovoj dečačkoj ushićenosti malim stvarima, onim koje čine život punim i lepim. Priča o jednom malom, dobrom i vrednom, dobronamernom Italijanu, prodavcu koji se na lep način borio za svoju egzistenciju i svoju porodicu. Ja ga u ovom tekstu nazvah svakojakim imenima samo zbog plastičnijeg prikaza, ali je u suštini bio krajnje simpatičan. Priča je ovo i o gradu koji je bio toliko lep i ružan u isto vreme, a nama toliko blizak, kao da nam je prigradska opština. Da, ovo je priča o jednom lepom vremenu, i sve nas je manje koji se sećaju i razumeju emocije ovakvih uspomena.
A gde je tu košarka – pitate se?  Pa, ona je u nama i sve to mi je omogućila. Pružila mi je priliku da mi ceo svet bude kao Trst. Blizak i na dohvat kad god hoću. Trst je u nama, eh kad bi svaka generacija imala svoj Trst… A sećate se onog vica kad je ciga popunjavao ukrštenicu, i pod “glavni grad Italije,tri slova”, napisao: “Trs”.

Photo: YouTube