Pratim ovo „košarkaško“ prvenstvo sveta u Rusiji (namerna lapsus scripta da Aca Nemlosrdni Ostojić pusti tekst ne proveravajući o čemu je reč). Kaobajagi o košarci.

Fudbal je u centru pažnje. Konferencija za štampu. I naivno lice Tadića, fudbalera da ne bude zabune. Da li ću da budem kažnjen ako kažem šta mislim?

Verovatno u svetu u kome živi još se igra i ne bavi se realnim životom. To će doći kasnije kad prestane da igra i lupi glavom o zid.

Daleko je 1948, godina kad je napisana „1984“, ali je njen tvorac Džordž  Orvel dobro predvideo – jedino je malo što se brzine dešavanja tiče pogrešio.

Kao ona mala kćerka Bate Stojkovića u filmu „Varljivo leto ’68.“ Koja beše u velikoj dilemi da li će apsolutna jednakost doći za 5, ili 6 godina. I vrhunska, svedena gluma „Čvorovića“ koji jedva suzdrža svoje oduševljenje jer, koliko se sećam, beše raširio oči na početku devojčicinog monologa očekujući svašta obzirom na dešavanja.

Sad se vraćam na početak. Zlomisao, zloslutnja, zlogovor, zlokobnost. Veliki brat i procenjuje i ocenjuje, i optužuje i tuži i, konačno, presuđuje!

Namerno se distanciram od same utakmice protiv Švajcarske. Nekad smo protiv njih igrali, kad su bili sastavljeni od nekih drugih sa njihovim pasošem, i pobeđivali ih sa decom koja su skupljala  lopte na derbijima. Mislim na Jugoslaviju.

Ja mislim da Veliki brat FIFA može da kazni ovog našeg instant trenera koliko god hoće, ali onom veselniku Brihu, doktoru prava, titulu lopova ne može da oduzme.

A i ovaj naš, koji se proslavio u Ovči i Borči i na protestima protiv hapšenja, pošto je apsolutno upućen u sve zavere i funkcionisanje istih iz domaćih iskustava, odluči da sve raskrinka. Hrabro, grudima na bajonet.

Vođa se rađa. „Eto mene, eto vas –rat Velikom bratu“. Mislim da se zatrčao, i mislim da znam zašto. Drma mu se, kao i još nekima. I sad, ako ode hrabro zbog“ zlomisli.“ A on i pohvali predsednika, vazelina koliko hoćeš, ali i prozva dvojicu po imenu. A tačno znam kakva je bila njihova reakcija. Uz viski se upišaše od smeha, i uz ono čuveno kao kad odvedu nekog u „Lazu“ ili „Kovin“, i kad on iznese svoje životne zaključke pa doktori i one rmpalije, medicinska braća, se samo smeškaju i govore . . . . da, da i mi smo Napoeloni Bonaparte. I tako dvadesetak puta dnevno, zavisno od ponude.

Ovo pišem pre utakmice protiv Brazila. I nisam siguran da li ću uspeti da završim. Kao svaki „normalan“ Srbin već imam neki svoj sastav. Nisam kao Gagi Jovanović, da preporučujem tri golmana. Preporučujem četiri. I nisam kao Čeda iz „Opanka“ koji ima definitivan stav o svemu – nadsrbin. I ne znam ko određuje sastav. Nadam se trener. Da nije kao monolog Tarika Filipovića iz monodrame  „Ćiro“, kad Tarik neverovatno oponašajući Ćiru Blaževića reče – meni da Tuđman određuje sastav, nemoguća misija – a to što se njegovih jedanaest poklopiše sa mojih jedanaest, to je slučajno.

Šalu na stranu, sedeću i gledaću sam, uživaću, besneću i trešću se, pa i zaplakati. Kad se budem poradovao samo ću polako ustati uspravno. Tako ja to. Kao kad gledam Đoleta. A, da, i voleću, voleću do besvesti jer su moji i naši.

Ali me opet grize početak. Zlomisao, zla namera, zlo ponašanje, zlogovor!

I da definitivno ostavimo po strani ponašanje pojedinih igrača poslednjeg protivnika. Oni su to poneli iz kuće. Možda to bude teret za njihovo potomstvo, ko zna? Pa i za naše, koji deluju po neki put naivno to važi.

Ali u kakvom to svetu živimo? U nekom strahu ili opreznosti, linija manjeg otpora ili šta već. I da li smemo da kažemo šta mislimo ili, ne daj bože, da napišemo, pa da ostane.

U istoriji verovatno postoji i neko pre Tomasa Mora i njegove „Utopije“. Ali ostadoše i nametnuše se i Henri VIII, i Kromvel, i mnogi drugi isti ili istiji, i profilisaše, na primer, englesku politiku za nekoliko vekova unapred. A kakva je – vidite.

A i Njegoš reče, ne sećam se tačno navoda ali mi se smisao duboko ureza u pamćenje – nešto što se rađa iz velikog roda ili grma. Ima i jedna naša narodna – ispod velikog brda veliki kukuruz raste. Kod nas to ima i bezobrazni smisao, ali i ne. Ali ovaj koji te „jebe“ oslanja se  na veliko brdo. A ti što se “kurčiš kad ne znaš da letiš“.

E, to je jedna strana priče.

A druga? Druga se  krije u onom detinje naivnom, ali pametnom komentaru Tadića, fudbalera naravno – ali da vidimo gde smo mi pogrešili? To više na televiziji ne ponavljaju, kao ni ono Mitrovićevo – muve bez glave.

Tadić jedini ne ponavalja ono ofucano – borićemo se, daćemo 200% od sebe, ostavićemo srce na terenu. A gde je tu pamet? Možda bi prevagnula, a on na to misli. Ovo nije sumo rvanje nego kolektivna borba ideja, imaginacija, razmišljanja i sposobnosti. Uostalom ,valjda su zato i tako birani i izabrani.

Zaboravljamo i da je i naš Savez na ovom prostoru (mali) Veliki brat. I on kažnjava slobodoumne i slobodoglagoljive. A kad bi se država umešala u njihove marifetluke, ne daj bože ili daj bože, odmah bi se mali-veliki brat požalio velikom Velikom bratu, pa bi se desio sindrom Nigerije od pre par godina. Kad se njihova vlast, kakva god da je bila, umešala u rad njihovog saveza i počela da hapsi lopove, FIFA je odmah kaznila i nacionalnu selekciju i klubove isključenjem iz svih takmičenja na nekoliko godina. FIFA je kao sve velike crkve na svetu, udara na najosetljivije – religiju i narod. Fudbal je u mnogo zemalja, počev od Brazila, na nivou religije do zaslepljenosti. E, onda vlast kao i svaka vlast mora da se pokori, htela ne htela. Ne treba im sukob sa glasačkim telom. Perpetuum mobile vladanja nevladinim kapacitetima. Majstorski – nema šta.

A opet, kako ja da analiziram igru? Kao i svi odavde – sve najbolje znam, i mogao bih kao iz onog skeča iz „Vesele večeri“ pre pedesetak godina sve odmah da izdiktiram. Elem, vajni reporter pita jednog od navijača koji on misli da je najbolji sastav reprezentacije. U to vreme Jugoslavije. A ovaj k’o iz topa će: „Na golu Šekularac, bekovi Šeki i Šele, halfovi Dragoslav,Šekica . . . . . !“ Da vi možda ne navijate za Zvezdu, prekide ga reporter. „Da, otkud znate?“

Rekoh jednom da se iz poraza najviše uči. Pre ovih kvalifikacija za SP u Rusiji imali smo mnogo ponovljenih časova za učenje. Onda je nešto utegnuto, pogođeno, i počelo da daje rezultate.

Ali mi ne bi bili mi da udaramo trn u zdravu nogu. Možda je neko hteo na brzaka da pobere lovorike tuđeg rada, i da se okiti nečim tuđim. Tako to izgleda sa strane.

Ovako, od svih mladih koje kao guramo, svalismo pritisak na Sergeja sa dva prezimena. Njega treba gajiti kao najfiniji cvet, ali je i vreme potrebno. Pade tučak i i na trenera, koji se zaleteo, tapšan po ramenima od onih koji će odmah da ga se odreknu, i njegova karijera gde ode – na doboš.

Znam ga lično – retko pošten i iskren čovek. Otvoren bez granica. Ali nimalo “namazan“. Moje je mišljenje, dao bog da grešim, da mu ovo nije trebalo. Još uvek je u njemu jači i kulja igrač, a nije se razvio trener. Jako je to teška transformacija. On strašno oseća igrače i teren, a ne klupu. A na terenu, između četiri linije je istina, a ne van. Tu se igrači osećaju kao božanstva, i ostavljeni su sami sebi i svojim saigračima i protivnicima. Svi!

Odavno Sorensen, danas Brih – toga će uvek biti. Ne „tih„, nego „toga“ – namerno. Takvi su „stvari“, a ne ljudi. Ali, ako si jak niko ti ništa ne može.

Zato je suštinsko ono Tadićevo – dajte da vidimo gde smo to mi pogrešili?

Ovo je moje zapažanje o „košarkaškom prvenstvu“ sveta koje se trenutno odigrava u Rusiji.

Umesto počivšeg Džordža Orvela, tekst potpisuje Miroljub Damnjanović Dugi.

Photo: Printscreen