Naš čitalac iz Hrvatske, potpisan pseudonimom Souly, poslao nam je originalan prilog o Draženu Dalipagiću, i najavio još ovako zanimljivih tekstova o velikim ex-Yu zvezdama. 
Sudba kleta sustigla me u septembru 1990. godine, i nakon što sam par godina uspješno izbjegavao služenje JNA aterirah u Sarajevo, i onda Lukavica, i Čiča i Seljo, i moradoh da provedem 12 meseci (koje htjeli su da mi još produže pre no što dezertirah – dezerterac sam, eto) upoznajuć taj divni krš od države u kojoj sam odrastao. Gomila debila i drugova po oružju, sranje u Jugi, noći pod uzbunom i šljemom teškim.
Jedne noći tako dohvatih u kasarni na TV neki sportski pregled, i izvještaj košarkaškog kola. Na ekranu Mostarac Praja Dalipagić u svojoj oproštajnoj prvoligaškoj sezoni 90-91 u Crvenoj zvezdi. TV sekvenca pokazuje tu matoru drtinu kako trči u kontru u svojoj četrdesetoj godini (nisam ni znao da je još aktivan igrač, mislio sam da se oprostio u Italiji pre godinu, dvi…) i jedva, ali ipak zakucava loptu u koš. Na kraju TV izveštaja, reporter veli da je Praja u toj tekmi postigao 58 koševa u četrdesetoj godini, već potpuno ćelav, oronuo, spor. Čista rutina. Pre neki dan vidjeh da je Vins Karter mašio kucanje, a još uvik je mlađi od Praje.

Dražen Dalipagić je bio čudo đeco. Vele mi mlađi “poznavaoci” košarice – nemoš uspoređivat Dalipagića sa Stojakovićem. I u pravu su – to se ne da uspoređivat. Dalipagić je bio barem za klasu iznad Peđe… barem. Koliko je Praja bio dobar danas skoro niko ne može znat jer njegovi najbolji potezi ne postoje na mediju koji se zove celuloidna vrpca. Imam brojne fotografije (samo) njegovih letova kojih se ne bi postidio ni Nikenen. Skoro sa linije slobodnih bacanja, preko protivnika ili dvojice. Vidio uživo kad me stari sredinom sedamdesetih furao na tekme Partizana. To je Toni Kukoč ponovio 1991, na All-Star YU  u Sarajevu, koju sam gledo uživo (i popija s Mirzom cili “zvečevo” konjak u pauzama). Samo što je to Praja radio na tekmama, a Toni u takmičenju u zakucavanja kad mu niko nije smeta.

Dalipagić je bio najbolji igrač sveta u periodu od 1975 do 1980. Pritom ne mislim samo na ljude izvan NBA. Praja bi bio car u SAD. Boša Tanjević mi veli – naš najveći problem je uvik bija što smo mi kao mali narod (mislim na Jugoslovene) bili impresionirani Amerikom, i mislili smo da je to vrh. Danas znam da bi Praja i tamo bio najbolji strelac (ako već ne i igrač). Kakav crni Novicki – on je sjajan, al u usporedbi sa Prajom nema ni miris, ni okus. Jedini igrač tog vremena koji bi se moga usporedit s Dalipagićem je Dr.J! Ni manje ni više.

Praji to svejedno nije bilo dovoljno da bi bio prvi igrač svog kluba. Prvi na svitu, a drugi u Partizanu… Jebiga braćo, Kićanović je bio veći pobjednik od Dalipagića i veći lider u Partizanu i repki – jednog ne možete spomenut bez da ne spomenete drugog. Jedini duo suigrača u košarici (samo Eldžin Bejlor i Džeri Vest su to ostvarili u povijesti košarke) koji su mogli utrpat preko 30 prosječno obojica – i obojica su bili najboljim igračima Evrope. I službeno. u sezoni 1978, kad ih je Bosna napušila za naslov, ostvarili su 68 ppg kombinirano. Da su tad postojale trojke. i da nisu igrali jedan s drugim, Praja bi prosečno ostvario preko 50. I opet mu to nije dovoljno da ga pamte, da ga vrednuju po realnim zaslugama.

U repki je samo Ćosić osvojio više ordenja (14 velikih medalja) od Praje Dalipagića (12), ali se ovaj oprostio od repke 1986. na SP u Madridu, a moga je odigrat još 2-3 velika takmičenja koliko je bija dobar, i koliko je trpa tih sezona u Italiji. Praja nije osvojio onoliko koliko je mogao na klupskom planu. Kemija s Kićanovićem nikad nije bila vrhunska, premda su Partizanu donijeli prvi prvenstveni naslov i prvi međunarodni trofej (legendarno finale Kupa Koraća s Bosnom 1978 – jedna od najvećih tekmi IKAD, kao i sve tri tekme velikih rivala te sezone). U 37-oj godini trpao je gotovo 37 prosečno u Italiji. Jedinstven slučaj braćo. Za Frojda. Kad su se uvele trojke, Praja se pomerio korak nazaj i postao neman dalekometnog šuta. Jedini je čovik na plavom planetu koji je porazio Oskara Šmita u prvenstvenom nadmetanju za najboljeg strelca talijanske lige. Više puta. U 37-oj je postavio apsolutni rekord tamošnje lige sa 1417 koševa u sezoni. Taj nikad neće biti oboren.

Ako bih usporedio Praju sa nekim sličnim košgeterom, onda je to Dražen Petrović. Dalipagić je jako zaslužan za Draženovu karijeru jer se mali mnogo ložio na njega. Prvi Draženovi uspjesi s repkom su vezani uz Dalipagića – OI 1984. u L.A. đe Juga uzme broncu, a Dražen prvu medalju s repkom. To je bilo malo remek-djelo Dalipagića koji u susretu za broncu uvali 37 koševa (još nema trojki) Kanadi. Dražen je MVP svjetskog prvenstva 1986. iako je čokirao u dva susreta (protiv SAD i SSSR), a u susretu za broncu s Brazilom ponovo je Praja (zadnja tekma u repki) eksplodiral, kaj ne, i uvaljao 30 koševa u ofanzivnom festivalu superzvezdi (Oskar 27, Draža 23). U periodu od 1984. do 1989, u 5 sezona kad je Petrović na apsolutnoj špici svojih mogućnosti i ponajboljim evropskim igračem, a Praja na rutiniranom silasku – Petrović u 4 sezone s Cibonom i jednoj u Realu ostvaruje 34.2 koša prosječno, dok penzioner ubacuje 34.6! Šta mi to kaže – Praja (a osobito načinom igre đe je svaki pokret izazivao žmarce – sredinom sedamdesetih je ostvarivao i dvocifren prosjek skokova!) je u svojim najboljim danima bio bolji barem 10 koševa od Petrovića u njegovim najboljim danima. A nije se trudija ni upola toliko. Nema tu neke usporedbe.

Valjda najbolja sezona Dražena Dalipagića je 1978. Te je godine najboljim košarkašem Juge, najboljim košarkašem Evrope, MVP je Svjetskog prvenstva u Manili, kao i najbolji strelac istog takmičenja, a Juga je zlatna (taj pothvat NIKAD NIKO neće ponoviti). Ali istorijski luzer, kakvim već jest (ako već nije čoker kao Peđa ili Dražen – o tom takođe priče) je te godine tek drugi strelac svog kluba, ali i prvenstva Juge (33,8 – iza Kićanovićevih 34,4). A za najboljeg igrača Juge je te godine prolglašen, naravno, Kićanović ispred Praje. Prvenstvena sezona 1980. nije mu bila jedna od boljih, ali je eksplodirao na Olimpijadi u Moskvi: 25 koševa (bez trojki) i 5 skokova prosečno, uz šut iz igre od 60 odsto, a slobodna malo ispod 90 odsto – najbolja predstava nekog ex-yu košarkaša ikad na olimpijadama (moje skromno, ali meritorno mišljenje). Majklu Džordanu je uvalija 41 početkom osamdesetih (jope nema trojki, Džordan 23), u četiri egzibiciona susreta protiv NCAA zvezdi u periodu 1977-82  (57, 46, 41 i 42 poena)… U ljetnjoj ligi u Bostonu 1978. skoro 30 ppg uz 57 u jednoj tekmi. I još bi moga toga nakenjat za par knjiga i objesit ovdi par fotki s nenormalnim zakucavanjima (samo da skapiram kako dić fotku na ovaj sajt), ali neću. Dražen Dalipagić nije za svakog. On je samo za znalce, luzere kakav sam i sam, a možda i nostalgičare. Tako je on sam htio…

Na kraju, možda sam taj sportski pregled sezone 90-91 nasilno prosanjao u mome sarajevskom JNA bivstvovanju, al’ boli me patka. Čak i da je laž, a na sreću nije, Praja Dalipagić je vrlo blizu najvećim igračima košarke koji su ikad postojali. Koliko dobar u JUS sistemu vrednosti. Ha – volio bih, veoma bih volio, da kažem najveći, al’ ne ide jer bija je tek drugi igrač svog kluba. Znači iza Kiće, a ondak valjda i iza Tonija i Kreše. Mirza? Kinđe je bija veći pobjednik, ali on nikad ne bi reka da je bolji od Praje. Zato 4. mjesto ispred Mirze.

Photo: Twitter