Nisam znao da naslovim ovo što pišem, jer to je priča o čoveku, bez aluzija i naknadnih razmišljanja. Tek, napisao sam prosto – Dr Ljuba Šijaković.

Sedimo u “Đokondi” čekajući dogovor o Kosovu, rešenje misterije o onom novinaru, o onoj deci sa Divčibara, mada to polako pada u zaborav, Savamala odavno u zaboravu. A i počinje ovaj pičvajz u Rusiji. Kakav Haradinaj, Tači, kakva Olbrajt, Klinton i Klintonka. Ne, ona Monika ne beše to isto k’o i prethodno imenovani. Mada smo se svi par meseci 1999. osećali kao kolektivni Levinski.

Sada državni „neprijatelj“ broj jedan bejaše Kostarika. Raspoloženje maksimalno, sve više njih misli da se onaj naš zeznuo obećavši onih deset miliona.

A Kostarika – bogata obala. Mi o bogatstvu možemo samo da sanjamo, a o obali ni to. Mada, izgleda i oni samo obalu imaju. Sitne ribe, pljuckavice, pa zato valjda i igraju matine.

A ovamo javno – ja tebi vojvodo, a ti meni serdaru, a kakva…

Elem, evocirajući silna sećanja kroz karijere počesmo priču o našim doktorima, i neko reče –Šijaković. Bata Radović odmah dodade – pa to mi je bio rođak.

U meni uzavre. Bljesnu i setih se.

Ne znam da li je hrabrost pitanje koncetracije, tek ja se za sebe nisam u životu mnogo plašio. Ili bar ne pamtim. Ako izumemo avione, strah od visine (koji sam voljom savladao, ili priličnim pivom, isforsirano skakanje sa bandži džampa). Sve je to kod svakog prisutno, i što je vremenski udaljenije svodi se na polu-anegdote.

Pravi strahovi duboko urezani u moje pamćenje isključivo su vezani za moju porodicu u nekoliko slučajeva. I na svu sreću ostade samo na tim mojim strahovima. Ali, kako se setim, postaje sve dublje i, kako ja to krstim – post-strah.

A zašto Ljuba Šijaković i to još Dr?

Bejahu rane sedamdesete. Ortopedija Banjica se već pijadestirala, bogami, zahvaljujući najviše nama sportistima, a mi smo se tamo uveliko odomaćili. Sudeći po hladnom vremenu i slabim protivnicima u Kupu šampiona to o čemu pišem beše jesen 1973.

Odigramo mi, Radnički, jednu dobru utakmicu u svom stilu. Svi, pa i ja. Nismo mogli da promašimo. Subota poslepodne. Svi su mogli da nas vide na „malom ekranu svojih televizora“. Mi zadovoljni.

Nedelja ujutru, sve te boli regularno, ali ja kao da osetih mali bol u desnom stopalu. Ne sećam se nekog ekscesa, ali kao već „iskusan“ traumatičar sa izraženom intencijom da postanem traumatolog, sa svojim tankim nogicama i sa prilično povreda iza sebe, ne obratih pažnju odmah. Mada, nedelja k’o nedelja – puno muvanja, ali uglavnom kolima, tek ja uveče osetih bol na istom mestu, ali me umor savlada i zaspah.

Ponedeljak ujutru – fizikalije. Malo foliram, ali se bol smanjuje zagrejanošću. Ne smem da mnogo foliram jer posle podne je fudbalski trening, a to se ne propušta. Ma kakav KŠ!

Ohladi se noga – bolucka i žiga. I kao da je malo otekla i pocrvenela. Tumačim da je to od straha, „stručno“ vidim kao posledicu mazanja noge kojekakvim pizdarijama pre treninga.

Posle podne čuveno guranje zida, trbušnjaci, još par vežbica i fudbal. Pre svega toga dobro namažem nogu i dodam onog, za nas čuvenog finalgola, valjda prvog u generaciji tih masti. Da ne vređam proizvođača, verovatno je to danas drugačije. Ali tada je peklo do ludila. To najbolje može da vam objasni moj prijatelj Kotarac kad se zajebao, ili mu je neko drugi to uradio, i namazao leđa gorepomenutim preparatom. Pa je sirotan golih leđa zimi trčao po velikoj terasi studentskog doma „S.P. Krcun“ na Zvezdari, i to unazad, uz košavu, da bi ga manje peklo. Kad to sad priča – svi umiremo od smeha.

A meni beše svejedno. Hteo sam da igram fudbal. I volim ga. A lopta stalno na desnoj nozi. Kao da se lepi. Zadovoljstvo. I meni, i svima.

Uveče noga malo gore, ali od napora i zadovoljstva san beše dubok.

Utorak prepodne se izvadim, kao na „fakultet“, a posle podne trening u Pioniru, valjda zbog predstojeće utakmice sa OKK Beogradom iste nedelje. Na basketu igram kao lud, ko pred „smrt“. I Mek mi odade priznanje – Dugi u strašnoj si formi! Za sve nas dovoljno i mnogo.

A sreda – sad je već inadžijska borba protiv straha i moje sugestibilnosti na simptome. Prva utakmica sa Bečlijama u Kupu šampiona. Ćutim i odigram kao da nije ništa. Uveče noga crvena i naduvena. Strepim, ne spavam i molim boga.

Sutradan opet pre podne upotrebim fakultet kao izgovor. Nisam hteo da paničim, pre svega zbog sebe ali i zbog Pive, jer smo svi znali kakav je on paničar bio. Uveče izdržim trening uz slabo stegnut bandaž i slabo zavezanu patiku. Prpa i bežanje od stvarnosti. Jedva navučem najlepšu mokasinu koju sam imao iz Italije. Lak koža sa umerenim bruks vrhom. Italijanska lepota. Odemo Vesna i ja kod njenih rođaka u Skadarsku ulicu. Popnem se nekako gore. Noga bridi i žiga. Skinem cipelu ispod stola. A posluženje konavosko, možete zamisliti. Na trenutak se zaboravim. To potraja, ali kad pokušah da obujem cipelu – nemoguće! Pogledam nogu – ko slonovska, a crvena. Valjda neki crveni slonovi… Kao semafor. Razvezosmo se, i ja stigoh kući. Osetim jezu. Ne u glavi, gde je imam svakodnevno, nego u telu – temperaturu. Malo se zamislih, sednem u kola i – na Banjicu.

Ulazim u bolnicu, kažem ko sam – većina zna, ali im to ništa ne znači. Ko je dežurni? – pitam. Dr Šijaković. Da li mogu kod njega? Sačekajte – rekoše.

Dr Šijaković Ljubomir, doktor KK Partizan. Mozak mi od strepnje radi kao sat. Koliko sam znao, njegov rođeni brat je bio Vasilije Šijaković, poznati fudbaler, Jugoslavija, Čile 1962. Znao sam da je on vrhunski stručnjak, zanesenjak, opčinjen crno-belom bojom.

Setih se da sam ga video da u toj svojoj opčinjenosti, verovatno zbog neke opklade, hoda na rukama posle neke značajne pobede Partizana u hali na Novom Beogradu! A šta da pomisliš kad to vidiš? Možda je malo ekscentrično, ali je beskrajno simpatično. A opet, on brine o mom bratu i mojim prijateljima. Veliki je stručnjak u svom poslu, ali skroman i posvećen onima i onome što voli. To mi prođe kroz glavu dok sam čekao.

Doktor Šikaović sa Dudom Ivkovićem, Arsenijem Pešićem, Milenkom Savovićem i Borom Beravsom

Onda još nisam shvatao da su LJUDI “over everything“.

Čekajući ga, pokušavam da oteram sav svoj strah i predrasude. Mada već beše ozbiljno.

I on dođe, onako omalen, bar za mene i – Zdravo, Dugi! Nikad se do tada nismo obratili jedan drugom, a odnos je bio kao da se znamo sto godina. I otopi me za sekund.

Pogleda mi nogu, uozbilji se, upita me imaš li “febru” (starinski izraz koji ja od onda koristim za temperaturu), i pokaza mi tri crvene linije od stopala prema gore. Ovo je upala, reče neku stručnu reč, a ne trauma. U momentu sam shvatio da sam svojim suludim mazanjem i grejanjem noge to obilno pospešio. Trebalo je da se hladi. “Bolest čistih čarapa“. Flegmona, zapaljenje limfnih sudova. Kad neko reaguje na malu nečistoću, a kod mene je to počelo od srednjeg prsta na nozi.

A one tri crvene linije, od kojih je najduža dosezala do deset santima ispod kolena, za njega bejahu alarmantne. Uze hemijsku olovku i najvišu obeleži. Samo je pružio ruku prema sestri i reče nešto što nisam razumeo, i nešto što razumeh: “I befenikol u ogromnim količinama”. Motao se tiho još malo, dok se ne desi ono što nisam razumeo. A bejahu to dve ogromne injekcije najjačeg antibiotika u to vreme. Dupe mi se rascvetalo. Upita me još – Gde stanuješ Dugi? I – da li imaš prevoz do kuće? Odgovorih mu da imam, i kažem adresu. Idi, reče, i odmaraj.

Odšepam do kola i sednem u “bubu” razmišljajući koliko je sve ozbiljno. Febra me drma. Nešto popijem protiv pomenute, mojima ne govorim ništa, i zaspim nekako.

Rano ujutro. Otac otišao u svoju školu. Majka nije imala prvi čas, i bila je tu kad je neko zazvonio na vrata. Dr Ljuba, posle dežurstva, dođe da me vidi. Predstavi se, i majka ga pusti. Uđe pravo kod mene i odmah pogleda onu malu crticu od hemijske olovke na nozi. Ja se malo preznojen. One njegove čuvene febre nema, ne bar onolike. Crvena linija bar pola santima ispod crte hemijskom, a koža na stopalu se malo smežurala.Samo je uzdahnuo i malo me kao udario, ili pomilovao po glavi i reče – Dobro je, spasili smo nogu! Moja majka se ukočila, raširenih očiju u neverici, i zbog toga što sam sve sam izdržavao. Šiki je smiri i reče mi da odem kasnije gore na Banjicu kod Baneta, inače fizoterapeuta Zvezde (gens una sumus) da mi stavi gips na 10-15 dana.

U košarci, i na Banjci, smo bili svi svoji, i mogli smo komotno da gore imamo i prijavu stana. Ne bi pogrešili.

Post-strah zbog mojih neznanja i tvrdoglavosti poče da jenjava.

Dadoše mi štake, i ja onako trapavo odem do Radničkog – šok za sve. Ali koga nema bez njega se mora. Čega se mi svi zadojeni sportom užasavamo. U svakom slučaju, kad mi za petnaestak dana skinuše gips par sati pre revanša u Beču, moja noga, ionako karakušljiva, kako kažu moji Mladenovčani, bejaše kao kažiprst. Ali je bila tu, na meni!

No, ovo nije priča o meni. Mada i jeste o svim mojim gluposima, strahovima i inaćenjima, i opet ne bih smeo da tvrdim da i danas ne bih isto postupio.

Ovo je priča o Dr Ljubi Šijakoviću.

Ovo je sećanje i potvrda da košaku čine i nevidljivi, a posvećeni ljudi, koji to vole i svim svojim srcem i dušom su u tome. Uvek se trudim da se setim nekog, i razmislim šta je učinio za mene.

Dr Ljubomir Šijaković je meni spasao nogu, i karijeru, i bilo mu je stalo da to uradi. Nisam ja jedini kome je on pomogao. Mnogima je. Bez rezerve.

Treba da ih se sećamo. I mog Šikija, i mnogih drugih Šikija, velikih a nevidljivih, ali vrednih delića smisla našeg života – košarke.

Dr Ljuba Šijaković mi je mnogo pomogao ali, iznad svega, mi je obogatio spoznaju da oko nas ima nebrojeno dobrih i neprocenjivo vrednih ljudi!

Samo se, nažalost, ovi drugi eksponiraju.

Photo: Privatni slbum