Depresija – gora nego tridesetih. Niko ne priča, ne razgovara, ne komentariše i, što je nezamislivo – niko i ne pljuje. Vlada i Aca sami održavaju ovaj sajt – niko bre neće ni čitulju da napiše. Tako je to kad je Đoković izgubio, pa se svi izduvali. Čak i oni političari koji se hvale sportom, samo se trude da budu slikani. Ćuj, ćuo za Rio – ma bio! Pa i onaj koga proglasiše za baksuza i kao zbog njega će i “Ivana da promaši pesak”, ama i on voli da navija, tuguje i raduje se. Mada voli malo da se slika ali je to, duboko verujem, manje važno.
Sport je istina, i to nemilosrdna. Ili vrediš u datom momentu, ili ne. Nema dojma, ili opisnih ocena. Zato je lepota u ljubavi prema svojim sportistima. U tugovanju, makar i prevelikom, i radovanju, makar i neprikaldnom.

Skoro beše u kafani “Opanak”, gledamo neku važniju košarkašku “tekmu” naše reprezentacije, i mene kao “stručnjaka” nešto kao pitaju. Ja se namrštio i pričam. Odmiče utakmica, ja se primio, nastavio da seruckam kao Šarenac. Kad će jedan moj prijatelj: “Dugi, prestani da sereš, pusti me da navijam onako neznalački pokvareno i zlobno, radosno i sa sujeverjem”. Jebeš stručnost – nema lepote bez nade i iznenađenja. A i to sujeverje je uvek prisutno.
Početak  OI beše loš. Zatekao me na moru u Splitu. I sve sam čitao u njihovim “vjestima”. Znate oni o name pišu uvek kad izgubimo. Jedino, a ovo je ozbiljno, nekako je i njima bilo žao Đoleta. Stvarno je Novak mnogo vredan i veliki.

Tek, vraćam se ovde – loš trend se nastavlja. Moji košarkaši stegnuti, spori, dave loptu, rezultata nema. Nekako mi se čini da je to ceh propusta da se direktno plasiramo na OI na Evropskom prvenstvu. Pa smo morali kroz kvalifikacije, a to znači da ranije nego što treba uzmemo loptu, i ranije nego što treba ulazimo u formu. Zato ne igramo ono što nam je najsvojstvenije – brzo, na puno poena, sa mnogo neočekivanih rešenja. To je igra sa više grešaka, ali bože moj i protivnika  nateramo da misli brzo. Tu protiv nas malo ko ima šanse. E – toga do utakmice sa Amerima nije bilo. Sad bolje igraju, ali ipak izgubismo i ode mas u propas. Mada se iskreno nadam i navijam da se taj manir nastavi – mislim na lakoću igre i zabavu.

Kolega Grbović pomenu onog našeg nesretnika koji je mislio “trista na sat”. On prođe kako je prošao, kod nas u stvarnom životu to trista na sat ne prolazi. Zato nam je košarka i ishodište i mogućnost da se iskažemo jer je to igra za glave koje misle trista na sat. I dalje stojim da su naši, ma šta naši – moji, trenutno najbolje što Srbija ima.

Namerno pišem ovo pre utakmice sa Kinom, sa nadom i željom da se lepim potezima i lepoj igri protiv Amera ne treba previše radovati, ili samo malo. Jer, šta god ko mislio, mi izgubismo, a samo to se piše. Napredovali jesmo od Svetskog, brzo učimo i to treba sad i potvrditi. Ali je ta naša igra dobro za samopouzdanje. Daće bog…

Vidim svi, posebno Ameri nas hvale. Sve oni vide, ali i dobro znaju koliko mi volimo, brate, da nas tapšu po ramenima. Tu nam nema ravna. Zato: ne veruj Danajcima ni kad ti darove nose!

Pa i naši vaterpolisti, nesretnici, poubijaše sve u poslednjih nekoliko godina, i kako da ih sad motivišeš? Kako da ih nateraš da po stoti put biju Mađare, Hrvate. Te tri ekipe, pčus naša bivša braća sa onih planina, će uništiti sport zvani vaterpolo – treba čitati između redova što lepo napisa Kapor odavno, a danas objavi “Politika”. Kod nas Guča, a oni u ranu zoru treba da se skaču u hladne zelene vode Amazonije. Ovako – završi  se Guča, i sledi opšte buđenje. Što reče Bajaga – buđenje ranog proleća. Kao oni čuveni ariši u takođe čuvenim banjama iza Kolime u Sibiru, koje su bile jako popularne u Rusiji tridesetih. To opisa Šalamov u “Pričama sa Kolime”. Te banje su tek kasnije izgubile trku sa Crnom Gorom i Krimom.

Stvar je u sledećem: taj ariš raste nisko, skoro da se vuče po zemlji da bi se manje opirao vetru. Ušuška se u sebe i čeka. A kad temperatura naglo skoči sa  -51 na samo  -48, on se malo uspravi, osluškuje i nada se. Malo, ali vidljivo. Banjski pacijenti to vide, i oni se raduju dolasku proleća (u julu).

Jučerašnji dan nam uli malo nade – kao sibirski ariš. Pa i naši vaterpolisti ne izgledaju više kao da nisu doneli deo opreme – leptiriće. Šalu na stranu, i sistem takmičenja nam idu na ruku. Valjda je zato tako i smišljen – da jaki imaju neku šansu više. Da se istrpe sudije domaćice iz prvog kruga, valjda zbog kasnije gledanosti. A stići će i leptirići kasnije…

Sad oni naslovi – bez euforije, molim! Pa – nije sve izgubljeno! Samo čekam ono – važno je učestvovati, pa da popizdim. To je valjda i sam Kuberten  smislio za one veselnike na tribinama od kojih se neki naški pale, pogotovu južnoameričke komšije.

Ja volim preferans i znam da je to igra, pre svega, strpljenja i tolerancije. Ali to važi samo za igrače. I to ne unedogled. Slažem se sa mudrošću vladike i njegovim razmišljanjima o strpljenju kao ljudskom kvalitetu koji uvek pobeđuje, ili skoro uvek. Ili najčešće. Da li je baš tako?

U sportu nema puno vremena za strpljenje. Tu je nekako sve komprimovano. Traži se da se pokažeš, sad jer možda je sutra već kasno. Govorim o sportistima. Za nas sa strane, koji možemo da budemo strpljivi ali skoro uvek nismo, to ne važi. Mi i treba da dajemo iracionalnu notu celom ambijentu. Da sve obojimo radošću i tugom, svojim poimanjima i “znanjima”. Podrazumeva se da imamo strpljenja bar od 15,00 do 15,15. Sasvim dovoljno…

A sportisti se bore da budu bolji, da se uzdignu i kad nisu bolji, a ne da ih posle mečeva boli najzaposleniji deo tela – glava, zbog onih nama svojstvenih trista na sat.

Treba i da trpe kritike, kao i da se ne uznesu kad su najbolji. Suviše nas je malo, pa na opuštanje nemamo tapiju. Pogotovo ako se strpljenje ne uzme kao kategorija za manipulaciju, tipa “do Evrope nam treba tačno 11 koraka”. Kako 11? Pa – svaki novi mandat ove vlade je korak bliže Evropi, da parafraziram Vladimira Iliča i njegovu lamentaciju da je svaka petoletka korak bliže komunizmu. E, ovaj narod najmanje ima strpljenja, ali ume da voli i da prašta, a da smo navijači sa “svim znanjima i predznanjima” – to je nesumnjivo. Pogledajte samo klip na internetu gde je u nekoj od nižih liga  golman primio pacerski gol. Jedan navijač mu pomenu milu majku četrdeset i dva puta za trideset sekundi. Jebiga, sport je javna delatnost a javnost smo svi mi, kakvi god da smo.

E, sad dolazi vreme da vidimo jeli ono buđenje bilo samo zbog male nužde, ili je definitivno. Da vidimo koliko smo spremni da nametnemo igru kakvu mi najbolje igramo u poslednjim utakmicama u grupi za vaterpoliste, košarkaše i košarkašice, pa onda nokaut mečevi. Da vidimo jesmo li spremni, i koliko smo spremni da se izdignemo iznad pritiska. Ubeđen sam da vredimo, i mislim da možemo.

Evo i malo seruckanja o aambijentu u svetskoj košarci.
Svi znamo onu čuvenu šekspirovsku: To be or not to be…e to je u slobodnom prevodu: biti, ili biti biven. Sad, na primer, počev od Engleza, svi anglosaksonci idu da se biju, to je konstanta. To se odnosi i na Amere, Kanađane i Australijance. “Biju Srbi, al biju i Turci”. Pošteno. Međutim, oni ne kukaju kad im vraćaš, to sam primetio još odavno i kod gaučosa. A da biju – biju da se ukakiš. Latini dobro glume, ali iz mog iskustva najveće “francuske sobarice” su bili Rusi. Auuuu! A sve se kao iščuđavaju.

To je sad malo slobodniji prevod: biti i glumiti. Pa kako se prilagode sudije i protivnik. Zato je ovaj glomazni sistem takmičenja sigurno naporniji, ali bolji jer kasnije se sve fokusira na mali broj utakmica pa se i pravila striktnije poštuju, a ekipe imaju vremena da se prilagode. Uz malu digresiju da smo mi na onim sad već davnim ali čuvenim turnejama po Južnoj Americi u početku bili samo biveni, pa se tokom trajanja iste navikavali, prilagođavali i na kraju se izborili za status “biti i biti biven”, a poslednjih dve nedelje smo samo tukli i gazili! Brzo smo učili. Ovi sada su na istim iskušenjima. I protiv Amera pokazaše koliko su im se približili, i kakav je način da im se približiš, posle Svetskog prvenstva i onih tridesetak minusa. Nas čeka, daće bog, isti takav pristup skoro svih ekipa u završnici. Neki stvarno misle da treba objediniti ragbi, rukomet i košarku, ili bar objediniti sudijske organizacije ova tri sporta zbog uštede. Neskoromno, mislim da ovaj način igre koji smo demonstrirali u poslednjoj utakmici je način da se košarka obogati, da napreduje. To slično nama možda još mogu neke ekipe, Litvanija na primer, ali najvažnije je da smo videli da mi  možemo, a ne sumnjam i da su i treninzi tome prilagođeni. Uostalom, takav je i naš sastav. Sada takvu igru treba ponavljati dok se još ne uzdignemo, i da, dok nas biju, apsolutno ne razmišljamo kako da im vraćamo, nego da istrpimo i da se nametnemo kreacijom i koncetracijom..

Rađaće se pod ovim nebom sve više momaka koji mogu da ogromnoj mašti dodaju toliko snage da se odupru svima ali da ih to ne sputava u kreaciji, triku i, konačno, u duhovitosti (bolje rečeno u zajebanciji). Ja imam pravo na strpljenje i čekam, a ako ne ja – dočekaće neko drugi, i tome se radujem.

A Ivanica iz naslova je naravno Ivana Španović, najlepša Srbija koja bar na takmičenjima uzleće po šest puta i prizemlji se uspravno kao bor. Sa onim prelepim kestenjastim očima i osmehom koji razgaljuje dušu. Baš je lepo što je naša, i neka nam zavide!

Photo: FIBA