Godine trideset i neke Nobelovu nagradu je dobio Dr. Oto Vartburg. Ne za onaj čuveni istočnonemački auto. Mada, ruku na srce, i onaj koji je uspeo “ono” da sklopi i još da ga natera da ide je zaslužio mnogo. Nego je Vartburg nagrađen iz medicine nepobitno utvrdivši da se kanceri u ljudskom organizmu razvijaju u nedostatku kiseonika u tkivima povećane kiselosti, i da organizam u početku ne prepoznaje opasnost i, umesto prirodnog metabolizma, počinje fermentacija pogodna za stvaranje kancerogenog tkiva, a kasnije se izrodi i znamo kako se razvija. Kad uzmeš zlo za pomoć ono vrlo brzo postaje gazda,  i – gde to vodi? A jednostavno je potrebno, i priroda je to fino uredila, da ima kiseonika: ni previše, ni premalo. Nije samo važan sastav nego i mera, ponavljam mera. U svemu. A posebno čudi što danas, kad od zrnca peska prave atomsku bombu, niko neće ili ne sme da iskoriristi saznanja od pre skoro jednog veka. Nekom ne odgovara da se sprečava uzrok, a ne leči posledica.

Sve ovo me asociralo na onaj moj zaključak o meri lojalnosti u tzv. malim klubovima. Mislim da  sam pogrešio zato što sam sagledao samo jedan segment pojave nastanka, opstanka i i gašenja malih klubova.

Svima nama u takvim klubovima počne da ponestaje energije da se borimo i opstajemo. Možda i mi ne znamo da otvorimo slavinu, ili nam neko namerno zatvara pipu, tek – polako počinji da rastu tkiva kojima sportski koseonik i energija nisu potrebni. Tombole, kockarnice, kafane i kafići koji rastu i postaju sve značajniji, i kao maligna izraslina metastziraju svuda. Najčešće kad klubovima zatreba neka pomoć. Kad nema struje, vode ili grejanja, oni postaju citostatici koji trenutno pomognu, a dalje je sve u božijim rukama. I ljudi koji nastaju, obrazuju se u manjim sredinama, gde im je imaginacija mnogo više dozvoljena, počinju da osećaju nedostatak kiseonika, prostora, gvožđa u krvi, razilaze sei  odlaze da sebe dokazuju na drugim mestima. Ostaju oni sa tvrđim stomacima, ili koji nemaju gde. E, tu se gubi mera lojalnosti i meri se nivo upornosti, hrabrosti i znanja da se to ne dozvoli. Iskustvo mi govori da je to malo kome uspelo. Mogao bih još o tome da naglabam, plašim se zalutaću u FP Radomira Konstantinovića, mada mi se čini da ovo što navedoh ovako sirovo i grubo je baš možda laička, ali ogoljena FP.
Jer pre svega sportskim radnicima, pre svega njima je glava bila u malim, a srce i potajna želja u velikim sredinama. I u Beogradu, Sinđeliću, Radničkom , Obiliću… Stvaranje burazersko-kumovskog ambijenta, umesto kvalitetnih sistema makar i malih, formirali  su mentalitet “malih”. Nešto što je jako podržavano od strane velikih. Ali, nisu oni krivi što su bolji, pametniji, pragmatičniji i lojalniji nego mi “mali”.

Mi bejasmo i vaspitavani da su nam veliki pre svega sportski motiv, i imponovao je poziv da im se pridružiš kao priznanje kvalitetu koji poseduješ, ali boli nedostatak volje i želje tvojih da se tome odupru. Moždanije bilo mogućnosti i znanja, i zato smo tu gde jesmo. Da kao mali Kalimero vičemo: NEPRAVDA,NEPRAVDA…

Pas laje a vetar nosi. Mogu ja da budem grub i da vrištim, ali osećam da sam deo velike kolektivne krivice koju generacije iza nas neće uspeti da isprave. Neko reče da Crvena zvezda treba da bude državni projekat. Pripisano je to jednom čoveku, za koga znam da je pametan i da mu je, ako je uopšte izrekao tako nešto, sigurno istrgnuto iz konteksta.  A čiji bi onda Radnički bio projekat? Udruženja pesnika i sanjara, kao nevladina organizacija?

E, to treba menjati, ovu kancerogenu situaciju koja jede naš sportski organizam moramo rešiti, ubrizgati “kiseonika” svima kojima treba samo malo da im se probudi mašta i entuzijazam, pa i hrabrost i gordost.

Treba menjati ambijent, raditi ne PROTIV VELIKIH, nego za NAS, raditi na sebi i pokušati zadržati sve što lepo izbija iz naših maštanja, poštovati druge ali i sebe. Mi smo polje rada, a ne drugi. Nije krivica na nekom drugom kad mi ne umemo i ne možemo da se postavimo. Ne treba uzimati citostatike, već uporno balansirati pH vrednost u organizmu.

Grubo je poređenje, ali je napisano da uzdrma. Imamo mi svojih kvaliteta, i to vrhunskih, i često ih, ali ne i stalno pokazujemo i dokazujemo. I onda se po neki put postavlja životno pitanje – da li bi mi bili mi da smo bili u nekom “velikom ” klubu? Ne znam. Ja sam toliko subjektivan da za sve koji su moji, i koje mnogo volim, mislim da bi uspeli svuda. Sem za sebe, jer nisam siguran da bih i ja uspeo. Znam sebe i svoje otpore prema okvirima i ograničenjima. A i onu prethodnu rečenicu podvedite pod moju apsolutnu subjektivnost.  Znam i ja kako smo se snalazili kad smo odlazili – koliko je mnogo dodatne energije i kontrole duše potrebno da bi zadovoljio neke druge, i pokazao da vrediš.

Najbolji igrač Radničkog u njegovoj iatoriji Nemanja Đurić je maltene oteran iz Zvezde, i postade to što je bio u malom Radničkom. Pa Marović isto. I Čermak se nikad nije nametnuo van Raničkog kao u tom svom matičnom klubu. A Slađan Stojković nek’ vam potvrdi sličnu priču.

Neki drugi su možda ponekad isterivani iz škole, ali iz kluba ne – izabrali bi odmah pravo. I ja sam par puta kao klinac bio isteran iz tramvaja kad me uhvate ridže bez karte. Radnički beše moj prvi, možda slučajni, ali nadasve pravi izbor.

Čak je svojevremeno jedan Momčilo Pazmanj menjan iz Partizana, čini mi se za neku žensku iz OKK Beograda. Kotarca niko nije hteo da primi. Čuj – Kotarca! Uz idiotsko obrazloženje da je mnogo Banjalučana u jednom timu!

Da se vratim na “lojalnost”. Koliko je sam odličnih sportista i stručnjaka otišlo sa Krsta. Normalno kad jedan ode odmah se otvara mesto za drugog – sport je to, nema milosti. I tako u nedogled. Ambijent gore je rođen da stvara, da dozvoli napredak i da GUBI. Valjda sredina iz FP ne da nikom da se uzdigne – to je moje mišljenje.
Uz malu digresuju da je neke 78. ili 79. od dvanest prvoligaških košarkaških trenera devet poteklo, ili značajno “zakačilo” Krst. Bože, Radnički je mogao sam da ima svoju ligu – Radnički 1, Radnički2, 3, 4 i tako dalje. Ali to tako ne beše i niko, ama baš niko nije čekao da mi pogrešimo. Svi u sportu imaju ambicije, ideje i upornost, i otpadaju najslabiji. Nemilosrdno ali i lepo, i uzvišeno.

Mnogo smo pružili i dali sportu, i apsolutno ne tražim priznanje već način da i dalje postojimo, i da ne budemo ozlojeđeni i kivni na druge, nego da sebe  menjamo. Nisu svi isti, i ovo nije poziv na
uravnilovku. Neki su kvalitetniji i sposobniji, i to je mera prirode. Ja samo hoću istu šansu za sve, i siguran sam da većina ima tu šansu. Želim da ovi moji i slični tu šansu KORISTE, a ne da im se postojanje svodi na kukanje i samosažaljenje. A mnogo lepog se izrodi i ponese iz male, skoro porodične sredine. I posvećenost, i vezanost zauvek, i nesebičnost na primer… Da – NESEBIČNOST.

Danas gledam sa strane ljude sa kojima sam sedeo, i razmišljam baš o ovome što pišem. Bora Stanković, Bata Radović, Zoran Maroević, Dragoslav Ražnatović, Momčilo Pazmanj, Vladimir   Karati, Blaž Kotarac, Dragi Ivković-Tvigi i ja. Impresivno za nabrajanje, jel da? I što smo stariji sve manje pamtimo ružne stvari, i postajemo nekako mekši. Možda zato je Bora jedan i ispred, možda se i zbog toga izdigao iznad ove sredine a da nikad, ali nikad nije zaboravio odakle je potekao. Svi ostali imamo ipak malo ozlojeđenosti koju vučemo, ali koja bledi.

Malo mi odlutaše misli i setih se kako je moj kum Braca Karati bio i brat, i saigrač, i otac u isto vreme. Nesebičan do krajnosti. U pomaganju i u podršci kad ne ide, u spuštanju kad ide. Uz Pivu daleko nazaslužniji što kao klinci postadosmo igrači. A tek Piva: koliko je samo znanja podelio sa drugima bez trunke sujete. Cenili su to pravi. I Conja, i Luka Stančić, koji su valjali šljaku na Radničkom (znate li kad je to bilo?), i Toša Lazić koji je takođe zakačio Radnički. Svako od njih je izrodio bar još nekoliko trenera. A Piva je bio Bog, koji je satima znao da sa drugima priča o košarci, pruža i i proverava svoja znanja.

Možda jedino – i siguran sam da sam u pravu – njemu je rame uz rame Ranko Žeravica, koji je uz sve što je poneo iz Radničkog bio i sistematičniji od Pive, a podjednako nesebičan. Njihovi seminari, ili kako danas zovu”klinike”, bile su škole, sa njima je škola bila i razgovor u tramvaju, u kafani, u prolazu!

Govorim o onome što mi ostade u pamćenju, i mislim da toga danas nema u tom obimu. Kad se svi raziđoše osamdesetih ostade nemilosrdna praznina u kojoj se treneri i ostali stručnjaci osetiše samim, ostavljeni na milost i nemilost predsednicima i “predsednicima”, pogotovu devedesetih kad ni na telefon nisu smeli da se jave od straha. U ambijentu kad gazde i menadžeri telefonom odlučuju sve, kome šta da preneseš. Sećam se dobro tog vremena: bojiš se i kelnera u svojoj kafani, i ekonaoma, i čistačice u klubu. Razumem ih potpuno. Onda su  nam neki treneri stvarani napolju, jer su imali potencijala i kvaliteta, a ovi odavde su tretirani kao manje vredni – ma vrhunska glupost!

Sećam se dobro i onog Mutinog – da možemo i mi domaći treneri da vodimo selekcije, to beše kao jeres. Čuj – domaći, kad imamo napolju osvajače, učesnike final foura, pobednike kojima moraš da titraš pa, bogami, i da ih plaćaš, i još da se osećaš kao narodni heroj kad ih nagovoriš da pristanu. Pa ni Mutu nismo iskoristili koliko je vredeo i, pre svega, koliko je bio voljan. Ni Kimeta Bogojevića, ni Žareta Vučurovića. Nismo probali, samo probali jednog Zorana Prelevića, jer su i klanovi među trenerima prisutni i postoji stalni strah za status. A svima gore pomenutim je kolegijalnost i nesebičnost prisutna u svakom momentu.

Možda bi ono starinsko ophođenje trenera pod kapom Saveza i Stručnog saveta oslobodilo ljude stega? Setimo se kako su se naši treneri obrazovali pedesetih kad smo ustajali, odakle i kako. Što reče moj poznanik Cvijanović, glumac – od usta do usta. Ranko i Piva su, po mome, ispred, a iza njih plejada.

E tako se postaje veliki na svim planovima, i tako ćemo i mi “mali” opstati i biti značajni. Možda nekad i veliki, ali značajni. Ponavljam: nema istih, ljudi se razlikuju po sposobnostima, ali kad si “mali” u glavi to je dijagnoza. Kako reče, čini mi se Orvel – “Svet se deli na konrolisane i na kontrolore, gde konrolisani imaju permanentnu želju da budu kontrolori, a kontrolori žele samo da ostanu kontrolori”.  I mi “kontrolisani” bi da budemo malo “kontrolori”.  Mada, možemo da se zapatimo i primimo i tu je zajeb…

Ja napravih prvi korak distanciranja od “Kalimera”.

Photo: Screenshot