Legendarni trener Lazar Lečić, popularni Lazo Grk, nedavno je napunio 80 godina. Tim povodom njegov učenik i doživotni prijatelj Miroljub Damnjanović Dugi napisao je feljton u čijem prvom delu je opisao pripreme juniorske reprezentacije koju je vodio upravo Lečić. Ta ekipa otišla je na Balkansko prvenstvo u Atini, a zajedno su bili i na prijemu u, kako neko reče, Onazisovoj vili. Na izlasku, Lazo reče da je razgovarao sa našim protivnicima: “Šta sam im o vama ispričao – usrali su se od straha, a kad vas budu videli – upišaće se od smeha”.

***

Ipak smo se mi prvi nasmejali i malo zamislili. Opomena ili motivacija, tek  nismo bili za potcenjivanje, ali tu su bili i drugi. Prst na čelo. Jedino je Goge Rakočević na samom izlasku gurnuo prst u mrak jedne kućice za pse. Uz jauk na prstu izvukao živog,živcatog – pingvina. U Atini na 35 stepeni. Kad smo počeli histerično da se smejemo, i ne samo mi, poče i Gogetanac sa pingvinom na prstu da se smeje. Poče valjda i pingvin  da se kikoće, i Goge izvuče prst. To je valjda moglo samo nama da se desi da guramo nos svuda, i da nas sve interesuje.

Turnir je trebalo da započnemo protiv reprezentacije Grčke. Bez straha krenusmo prema hali. Kad tamo – šok. Onaj „prvi tim“ sa jutarnjeg treninga, samo sada obrijani “pod kožu”. Imali smo skauting da se upišaš od smeha. Uz nevericu naučismo odmah nešto o takmičenjima u juniorskoj kategoriji i mogućim manipulacijama. Grecite,kako je Lazo govorio, morali su da budu prvi, i sa malo rada sa delegatom sve prolazi.

Ceo turnir smo igrali na mladost, želju i talenat i učili, mnogo učili i, čini mi se, mnogo i naučili. Spušteni smo na zemlju, završili smo kao četvrti ispred Rumuna. Izgubili smo sve za malo, protiv svih „obrijanih“ za malo, ali se za malo i deca rađaju. Prvi put smo se susreli sa zonom pres. Bugari nas iznenadiše u prvom poluvremenu i održaše nam lekciju. Mogao je Lazo da priča šta hoće, mislim da je i on bio zatečen. Tako sve dok Srećko, Marko i Goge ne provališe sistem na „mozak“ i onda nastade trka, atomska jurnjava za velikim zaostakom. Jedva nas dobiše, samo nam je minut falio. I oni su bili stariji. Koliko se sećam, nijednog od svih igrača iz protivničkih timova na ovom turniru nismo sreli na EP dve godine kasnije.

Laza je bio trener jugoslovenske škole. Nije decu opterćivao taktikom, već samo rad na razvoju individualnosti i uzdizanju talenta. Zajedno ili u saradnji sa klupskim trenerima. Sve u dogovoru. Zato smo uvek ovde gde smo. Igrati, i samo igrati. Bili smo mladi, spušteni na zemlju (i to je škola) i uplašeni, ali hrabri i drčni u isto vreme.

A Lazo trpi i ima viziju. Pripreme i treninzi. Nervira se, ali nas brani. Brani nas zato da bi nam pokazao da hoće kontru od Dragana i Davora pod našim košem, a slabo smo se otvarali. Bio sam pored njega na klupi, valjda pet penala (koliko se sećam, u prvoj Prvoj ligi koju sam igrao bio sam rekorder sa 95 penala), tek Laza gurnu Žileta kao šestog igrača u kontru sa klupe, i on  posluša. Mi šokirani, zajedno sa publikom počesmo da se smejemo kao ludi. Sudije i delegat su ostali u šoku.

Mislim da je prošao bez tehničke, valjda zbog šoka koji izazvao. Kao i nekoliko godina kasnije kada je kao trener Borca od nemoći sapleo Ražnja koji trčao pored njega.Toliko je Ražanj bio zapanjen da se nije ni naljutio, a ni Piva. I nije bilo tehničke na opšte zadovoljstvo stola i sudija. Publika, obrazovana čačanska, prvo je bila u muku, pa onda tapšala.

Izvinite na maloj digresiji. Ali to pokazuje kakav je Lazo bio – i šokantan i intrigantan, nesvakidašnji i nadasve simatičan – i otac i brat u isto vreme.

A ovo prvo Balkansko prvenstvo bilo nam je škola. Završili smo kao četvrti sa koš razlikom nula. Znači, malo nam je falilo. Nas je Laza razgalio i klinački smo bili nestrpljivi do sledećeg takmičenja. A u međuvremenu sledilo je naše dokazivanje po klubovima. I napredovanje, eventualno.

I onda „dan i ne prođe tako brzo, ali godina prolete“, da malo izvrnem i parafraziram Žarka Lauševića. Dođe po mnogo čemu poznato Varljivo leto 1968. Igraš celu godinu, napreduješ ili ne, ali sve vreme strepiš da se ipak ne pojavi neko bolji od tebe. Lep je to strah i motiv. Ali to je sport, nenadmašan u lepoti i jako grub u egzaktnim rezultatima. Sve je selekcija – borba, pa ko izdrži.

Opet se okupljamo. Pojavljuju se neki novi klinci. Svi „stari“ uznapredovali. Bože moj, cela liga je iza nas. Počeli smo nešto malo i da značimo u ovom našem košarkaškom mnoštvu. Sačekuje nas naš Sportski centar – naš hram, naša nada. Spremamo se za Balkansko u Bugarskoj, u gradu koji se zove Lom ako sam dobro upamtio. Naježeni, napaljeni da se opravdamo za prošli neuspeh i da oprvdamo to što dolazimo iz Jugoslavije.

Treninzi pršte, mi sve spremniji i spremniji. Već vidimo da vredimo mnogo više nego lani. I kao što se desi u životu – šok! Koji ako te ne ubije – ojača te. Rusi uđoše u Češku. A šta mi klinci da mislimo – nema straha, ali je prisutna neverica. Nama je bila podeljena i oprema i, pošteno, izgledali smo već kao prava ekipa. Nemamo vesti. Marko Gvardijančić i ja peške krenemo od SC nizbrdo i tražimo bilo koje od onuh troje ili četvoro novina koliko ih je onda izlazilo. Ne bejaše tad ovih uskršnje šarenih novina. Stigosmo do crkve na Banovom brdu i ne nađosmo nigde ni jedne novine. Prvi mali znaci brige i panike. Vratismo se gore, peške, više ćuteći i malo nespokojni.

Sutradan reče nam Laza da se obučemo u novu opremu. Ja pomislih da je za slikanje, i ponadah se. Dan pred put. Kad u svlačionici kompletan štab i predsednik Saveza Radomir Šaper. Mi raširenih očiju, a on će bez puno patetike i direktno: “Znamo da ste teško trenirali, a znate kakva je situacija – takva i takva, i zbog prevelike brige roditelja mi smo u Savezu odlučili da vi ne putujute na Balkansko prvensvo u Lomu”. Osetio sam strah u njegovom glasu. Ima, reče i okrenu glavu, vremena za vas.

Tišina i neverica. Možda i  neka skrivena suza. Spremni smo i željni dokazivanja, da se revanširamo za prošlu godinu – i sve se srušilo. Uz milion nekih dilema. U glavi mi haos, i tek da taj haos izađe iz mene postavih, valjda istorijski, glupo pitanje predsedniku: “Zašto smo u četvrtom paviljonu?# Svi me pogledaše, ali sam time i Raši malo olakšao, da mu skrenem misli i emocije. Pitanje klinca odraslog u momentu, u vremenu kad smo se osećali i odrastali opušteno, osećali se jakima, sigurno ne bogatima ali srećnima.

Razilazimo se kao na pogrebu. Poneka suza i nada. Zapečaćena prijateljstva ali i strah. Laza ozbiljan, i to je jedini put da ga nisam video nasmejanog. Razilazimo se kako ko. Kako je Marko imao voz za Ljubljanu uveče, pođosmo kod mene kući da provedemo vreme zajedno i da ručamo.

Čuvena trideset trojka išla je nizbrdo Požeškom, kroz podvožnjak pored Sajma. A voz, ili vozovi puni Čeha, stoje na koloseku pored hala. Naši ljudi im donose hranu. Jebote, nestvarno. Ćutimo, ćuti ceo autobus. Dođemo do ulice Franca Rozmana, moje ulice, i nekako mi, iskrivljeno, bilo milo da se ulica zove po Slovencu. Ulazimo u kuću. Otac i majka uplašeni, raširanih očiju ali i olakšanje kad čuše da ne putujumo. Milo im beše što upoznaše Marka, mog prijatelja i kapitena. Dogovorismo kako da provedemo dan, hteo sam da ostavimo stvari u plakar u predsoblju i otvorio sam vrata od istog. I ukočih se – tamo stoje po džak brašna i džak šećera. Ućutasmo Marko i ja. Ne sećam se da smo zo poslepodne nešto mnogo razgovarali. Marko je inače ćutljiv,  ali tek sada…

Siguran sam da u vozu do kuće nije mnogo spavao. Osetismo strah i, čini mi se, odrasli smo u sekundi. Znate, u tim godinama zbližavanja u sportu su za ceo život. Nema interesa, samo emocije i posvećenost. Posebno onda. Da li ćemo se ikad videti, možda tek sledeće godine? Ko je znao tada? Za celu generaciju taj „LOM“ beše izazov i strepnja. Neispunjeno očekivanje i propuštena prilika.

VARLJIVO LETO 1968.

Upamćeno po studentima, podvožnjaku, Varšavskom paktu, ali za moju generaciju i mnogo više. Po razočaranju, po neispunjenoj čežnji, i po neispunjenoj ambiciji.

I sve prođe polako, ali za ceo život ostade utisak o džaku šećera i džaku brašna u „VREMENU“.

Kad malo bolje promislim, to Varljivo leto 1968 je ostalo upamćeno  po mnogim turbulencijama u Evropi i kod nas, kao početak i naznaka kraja nečega, i početak osvajanja sloboda, pre svega slobode razmišljanja. Mi košarkaši bili smo delić svega i platili smo za nas veliku cenu. Nama mladima, napaljenima, sa još crvenim obrazima od šamara prethodne godine, željnim dokazivanja,  „osvete“ zbog svega gore navedenog, ostade rupa u karijeri – leto bez takmičenja –za nas nečuveno.

I bez obzira na sve „više“ interese i racionalne razloge osetili smo se osakaćeni, skrajnuti, pomalo i „uvrđeni“. Mladalčke emocije. Zbog naše zbunjenosti opet insistiram na onom mom super glupom pitanju predsedniku Saveza – zašto smo u IV paviljonu?

A da, odrasli smo za sekund i osetili nemoć. Tek, izgubljeno je mnogo za Lazu i nas. U sportu nenadoknadivo. Takođe sam ubeđen da je to obeležilo našu generaciju, i veoma uticalo na krajnje rezultate. U istom momentu smo i mi, i Lazo sa nama, bili i protagonisti i žrtve u segmentu života gde smo se polako kao Jugoslavija ustoličavali kao „bogovi” u košarci.

Kao što rekoh, sve je nekako leglo i poče sledeća liga i juniorsko prvenstvo gde smo kao KK Radnički osvojili prvenstvo Jugoslavije. Uz put i napredovanje za sve nas, Lazine. I napetost za prolećne, ili bolje reći kasno zimske kvalifikacije za Evropsko juniorsko prvenstvo 1969. u Atini.

Ponovo Sportski centar. Stižemo već kao igrači sa reputacijom. Pripreme žestoke, i želja za konačnom potvrdom reputacije talentovane i kvalitetne generacije jugoslovenskih juniora.

Slede kvalifikacije u Nojšatelu. Vođa puta Čvorović, Čvorko, tu su i sudija Erne Juhas iz Novog Sada i Laza kao gazda. Nojšatel – košarkaška zabit. Kod nas april a kod njih sneg – metar. I duva neki hladan vetar sa jezera Iverdon. Smešteni smo bili na brdu Šomon iznad grada, a tamo sneg nije bio metar nego dva. Toliki minus na običnom termometru nije postojao. Mismo došli u kaputićima i cipelicama, ali bili smo mladi i nije nam to bilo ništa naročito.

Dan petak. Siđemo odozgo peške nekoliko kilometara da vidimo halu na obali jezera i da, valjda, Laza dogovori neki trening. Kvalifikacije počinju u ponedeljak. Pored jezera velika betonska ploča. Objasniše nam da će tu biti hala. Mi smo do tada o Švajcarcima čuli mnogo dobrih stvari, ali da mogu da zidaju inatnt hale – bilo je malo verovatno. Tek, mi dva dana provedosmo malo u lunjanju i sakrivanju od hladnoće, kao i u neverici. Nojšatel je verovatno prelep grad grad, ali kad se onakvi prvi utisci urežu teško ih je izbrisati.

Dođe ponedeljak a mi obučeni kao zuze, sa svom toplom garderobom koju smo imali i sa opremom ispod krenemo prevozom prema dole, u dilemi da nisu košarkaški i hokejaški savez slučajno pomešali pozive. Žmurimo i ne smemo da otvorimo oči. Kad tamo neki na brzinu postavljeni rešetkasti nosači prekriveni nekim valovitim proizvodima, ili iz daleke prošlosti ili iz daleke budućnosti. Dakle nama nepoznati. Malo su podsećali na one sa baraka ORA. Zidovi – šatorska krila i plastika. Kao davni vašari u Šapcu i Tresijama. Da izvinu i Šabac i Tresije. I čuveno Lazino objašnjenje – to je specijalna hala – iznutra vidiš, spolja nevidiš. Valjda da nas opusti.

Unutra, mada nisam bio siguran šta je napolju a šta unutra, na betonu neki linoleum. Klizav do zla boga. Trčanje samo pravolinijsko. Zaustavljanje kao kod skijaša. Tribine – skele kao u cirkusu. Grejanje – oni topovi na naftu samo sa jedne strane gde beše toplije, ali je smrdelo i duvalo. Ako igraš odbranu na tom delu jedva čekaš da brisneš u kontru od smrada. Bejaše i nezgodnih padova. Sve u svemu uslovi nikakvi, ali kako za nas tako za sve. Uostalom – kroz trnje do zvezda, kako je često ponavljao Piva na neku sasvim malu naznaku naše razmaženosti.

Sastav turnira: Švajcarci, Izraelci, Bugari i mi. Nismo primetili da je iko švercovan, bar po izgledu – sem hale. Znači, jedini izazov bejahu Bugari i dotični hangar. Pogrešili smo u odabiru obuće. One alpinističke su nam ostale u sobama. Bugari su nam bili dužnici iz Atine od godinu i po ranije, ali i tremaroško merilo i pokazatelj koliko smo napredovali kroz klubove i našu ligu. Tada još nismo bili dovoljno svesni koliko je naša liga, i uopšte košarka jaka i superiorna.  Sa pomešanim osećajima uđosmo u takmičenje.

Hteo sam da ovo bude ozbiljnija analiza generacije, bez obzira na subjektivnost u mojim sećanjima i tumačenjima. Znam da će mi sve biti oprošteno, pa i zato ne navodim sijaset anegdota i gegova koji su se dešavali usput, kojima je Tata Lazo dao ubedljiv pečat. Pomenuću samo par, da bi bar malo obogatio tekst.  

Ja sam se uvek ambiciozno trudio da budem najbolji strelac – trčao sam brzo, kretao se i, bogami, dosta šutirao. Taj fokus na koš nije kod mene razvio neki pregled igre, a posebno na onako klizavom terenu kao što je bio u Nojšatelu. Tu je ta moja karakteristika bila kao kod Stivija Vondera. Uz to sam jurio nekog Izraelca Kerena koji je imao zlatnu levicu, da on ubaci što manje a ja što više. Dadoh ja dosta, ali on na kraju turnira bejaše najbolji. Izrael treći. I u analizi utakmice na kraju Lazo doslovce reče – a sebični su bili Goge i Dugi. Goge se ironično nasmeja, kako je znao, i  sneveseli se. Ja sam bio svestan da sam bio sebičan, malo, i zbog svoje konstitucije i fokusiranja na svaki pokret, i zbog uslova na terenu i mog načina igre. U sebi sam znao da je Laza u pravu, ali sam se solidarisao sa Gogetancem i spustih glavu. Prihvatao sam odgovornost, ali iz toga je u toku utakmice proizilazila i dobra realizacija, što me zauzvrat držalo dugo u igri. Nije nam to puno pomoglo. Ali Lazo, kao pragmatičan čovek, nije išao dalje od kritike.

Sledeći su bili Bugari, a koliko se sećam samo je pobednik išao na Evropsko.Utakmica koja odlučuje.

Sastanak pred utakmicu je bio vrlo kratak i jako inspirativan. I morate da mi verujete da je ovo što ću napisati bilo baš tako.

Mi se naoštrili, a Lazo će ozbiljno – “Bugari nas u Atini dobiše, onako neiskusne, sa pet razlike. Danas ćete da ih pobedite sa 11 razlike. Pet za revanš, pet za kaznu i jedan za Čvorrko (vođa puta). Idemo. Gotovo”.

Nasmejasmo se u dilemi da li je neozbiljnost ili pre njegovo neograničeno poverenje u nas. Goge i ja malo ljutkasti, ali svi napaljeni. Stvarno nam je nedostajalo „Varljivo leto 1968“. Utakmica krenu u onom šatoru na linoleumu. Svima isto. I da ponovim – ako si u odbrani kod topova – ili ideš u kontru, ili ostaješ da se ugreješ. Zavisno od poluvremena. U svakom slučaju bejasmo dosta bolji, mnogo smo napredovali poslednjih godinu dana. Utakmica je tekla po planu kao da ga je Laza nacrtao. Kraj, 10 razlike za nas i jedan naš drug puca dva penala. Laza uzima jedan od onih njegovih šeretskih tajmauta sekund pre kraja. Obožavao je to. Kao valjda da i nama i svima saopšti da smo pobedili. Odosmo na Evropsko, ostalu priču nisam slušao, ali se kao danas sećam njegovog poslednjeg upustva našem drugu koji pođe prema penalu – “A ti ubaci samo jedan penal! Za Čvorrko!”

Ali imi  igrači imamo emocije. Lepše ja kad sutradan piše da si dao 6 nego 5, 11 umesto 10. To sam osetio lično. Čak sam potajno i priželjkivao da sutradan u novinama novinar pogreši u moju korist, i bio besan u suprotnom slučaju. E, pa razumem mog prijatelja koji stade na liniju penala sa zadatkom da jedan penal namerno promaši. A on nesretnik ubaci oba. I onda nasta pičvajz. Laza ga pojuri preko terena. Kao šuge. Laza ne beše u godinama da je mogao da ga stigne. U šatoru nejasnoća i smeh. Pojavi se i neki naš službenik ambasade da spreči sramotu. Ne sećam se da je ovaj naš nesretnik okrenuo i sačekao Lazu – toliko lud nije bio.Tek situcija je bila toliko urnebesna da je pokazala kako i mi i Laza bejasmo jako svoji, svuda i na svakom mestu.

I sa „vašara“ iz Nojšatela vratismo se, raziđosmo se da odigramo kraj lige i da se spremamo za Evropsko. U delu tih priprema je bilo i Balkansko juniorsko prvenstvo u Rijeci. Postali smo tim bez obzira na klupsku pripadnost. Grudima i srcem, svi prema svima i prema grbu. Posle priprema u Sportaskom centru sledio je mali odmor, pa pripreme u Rijeci zakazane za 11.jul. Zakasnih jedan dan, zaljubljenost, i promaših autobus u Zadru. Dragan je sve znao i pripremio je Lazu, a ovaj mi sve oprostio uz blago mahanje glavom. Bio je veliki u tom trenutku i odlučio sam da poginem na treningu da mu se odužim. Ali, pošteno, videćete na kraju više, mnogo više je zaslužio od mene.

(Nastaviće se)

Photo: Prinscreen