Pišem samo o sportu, a ako se neko drugi u tome prepozna to je slučajnost. I taman se oko ovog velikog fudbalskog prvenstva sležu utisci, samo o tome se priča. Nije važno ni Kosovo, ni evropske integracije, ni koridori, ni ogromne investicije.

“Ogroman uspeh“.

Da, baš. O tome neka pričaju naše komšije. A opravdanja – ma svi se upleli kao pilad u kučine. Ko će za koga da navija, ko koga brani. Postade pitanje „patriotizma“, normalno kad su naši, k’o junaci, poterali sve ispred sebe i vratili se kud koji mili moji. Dočeka nije bilo, ali je ušteđeno deset miliona evra. Malo li je  na ovu skupoću. Vlast k’o svaka vlast ne bi bila to što jeste da nema i malo sreće. I u nedostatku igara koje će da ponude narodu, desi se čudo. Vaskrsnu božiji sin i pope se na tron i okupira nam svu pažnju.

Novak me razgalio do suza, i uz svu lepotu gledanja njegove superiornosti odjedanput postade nevažno za koga se javno izjasnio da navija. Bože moj, pa i naš vođa poče da ga brani, i njega i sve ostale ne bi li odbranio sulude iz svog okruženja. Da se razumemo, i ja sam navijao za Hrvatsku i Urugvaj. Jer mali su bre brate, a uporni, jaki i dobri. I prolazeći bulevarom pored jednog kafića u momentu kad Rusi dadoše gol Hrvatima čuh jedan komentar – „jebote, ovde se niko ne raduje!“ Toliko o ambijentu ovde.

A Nole se polako dizao, i desio se i 14. juli, pa i 15, kao potvrda za „nevernike“. Bog opet hoda po zemlji. I nije prestao da navija za koga je navijao a, bogami, ni oni za njega. E sad, najgore kad se vadiš iz govana. Onaj utovljeni koji koji je maneken za durbine Teleoptika i čak se muva u parlamentu primećen je kako se tajno u hrvatskom dresu muva po kafićima gde se gleda red tenisa, red fudbala, sa peticijom da se Vaskrs zvanično premesti na 14.juli, i to kao državni praznik. Mada nije majka tukla sina što se kockao, nego što se vadio. Kako smo mi samo sebi zlo – neverovatno! Vesele devedesete. Taman se ponadaš i poraduješ, kad ono istorijsko od jednog 207 cm visokog gospodina: čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagorči. Vaistinu!

A sećate se onog  Rajsovog: „Braćo Srbi“- molbe, vapaja, opomene. Izrečenog iz velike ljubavi. Mada on beše kriminolog, i izgleda da smo se više zalepili na njegovo zanimanje nego na ljubav prema nama. Doduše beše nešto kasnije i „Bvaćo svbi i sestve svpkinje. . .“ Na to smo se izgleda više primili, ali to je druga priča. Tek, ne treba nam niko sem nas samih da se grizemo, glođemo i sami sebi da zagorčavamo život. Može vođa da se potura i brani Đoleta od onog na Đ, i njega samog, da brani i Beograd na vodi i Kosovo – od nas samih. Ma sve ćemo da pokvarimo!

A sećate se početka „Radovana Trećeg“? Stariji se sigurno sećaju, a mlađi neka pogledaju na joutjubu. Soba zamračena, neko se budi i zavaljuje šamare sam sebi. Pojačava se svetlo i vide se zidovi sa crvenim flekama od komaraca, i čuveni pevajući glas Zorana Radmilovića – „Bog te jebo, ovo nisu komarci, ovo su rode“. Ovako napisano je malo suvoparno, ali zažmurite i prisetite se. Lepše je nego da odete na joutjub, a i ljudskije je. A poenta je na šamarima samom sebi. Kako onda nije bilo skrivenih malih mikrofona, morao je Zoki jako da se zvekne da bi svi u Ateljeu čuli.

E sad, kad sam sebe zamišljam Radovanom Trećim očekujem i rode. Da rode, koje, koliko vidim, više priželjkuju ovi na vlasti. Mada vidim da su rode više u koalicijai sa Albancima i rade za njih. Kakva Amerika, Kvinta, Berlinska grupa – rode su jače!

Aj usnila je čudan sanak sa Kosova Rada

Pa se svome milom dragom u naručju jada. . . . .

Ova asocijacija možda i nije primerena mojoj prvobitnoj zamisli, ali to je jače od mene.

Tek u  novije vreme IT tehnologije, kod nas primenjene po sistemu – aj’ ti ovo, aj’ ti ono, ni komarci nisu više kao što su bili. Nisu više onako masni i ne ostavljaju više fleke kao nekad, ali ujedaju gore, onako „Nevidljivi“ ,“Pametni“ i „milosrdni“. Kako kažu Dalmoši – papatače (mada ne znam iz kog jezika to ćapiše).

Elem ne pomaže ni S300 (sinopen), ni A 200 (autan), kad te ujedu svrbi danima. Ali fale nam fleke. Bez njih ne možemo. Ako ih nema sami ćemo da ih stvorimo. Iz vremena Radovana fleke nisi mogao da pokriješ jednim farbanjem,“boje“ nisu bile tako kvalitetne. Trebalo je više „premaza“.

Ovo je trebalo da bude uvod, ali se raširih pa ispade glupo. A možda i nije. Sve se menja i mutira, pa i komarci. Ja se sa njima borim posle prvog dubljeg sna, kad me izujedaju, ali koliko su alavi nastave misiju. Pokrijem se a oni idu gde osete krvotok, obično oko ušiju, oko karotida – kod mene su vrlo prohodne – i zuje, sve jače i jače, spuštaju se a ja čekam i otkrijem ruku, i kad najjače zujanje prestane zveknem se po uvetu i sam sebi zavarim šamarčinu, samo takvu. Obično pobeđujem, ili bar mislim da pobeđujem, ali „šamare dobijam“. Međutim fale mi fleke kao opomene. Svima nama nedostaju „Fleke“.

Ovo beše uvod, a sad razrada. To me naučiše školovani novinari – heroji za jedan dan.

Vremenom sam od ovog našeg sporta stvorio fetiš, i prosto se bojim da mi neki veliki prasak ne rasprši iluzije pred smrt.

Gledao sam pomno ovo iz Rusije. Igraju nekakve sisteme što objašnjavaše onaj momak u „Ruskoj bajci“ gestikulirajući kao Alvirović u SAT Plusu. Nisam siguran u svoja opažanja, ali kao da se sve, ili bar većina važnih stvari, i pored velikog truda dešava igrom slučaja – golovi kolenom, autogolovi. Valjda i narod voli te nenadane sreće, zato i igramo loto. Kod nas te slučajnosti nema, kao onaj koš Raduljice je jedan u bilion – tek to je razlika.

Ali da se vratimo na šamare koje primamo sami od sebe. Ono što izvali Kokeza protiv Fife je takav auogol u sportu gde svi igraju za golove. Da li uopšte imamo mozga, ili blago nekome ko nikad neće imati moždani udar. Toliko smo nebitni ili, da budem još crnji (sve sam crnji što mi kosa belja) da uopšte možemo da zamislimo da su uopšte pomislili da neko može maloj i fenomenalnoj Hrvatskoj da dozvoli da postane prvak sveta. Posle Urugvaja 1950. Steaue  i Zvezde sistemi ne dozvoljavaju malima da se kurče. I Nole ih je zatekao.

A sad, kad se gledamo kroz ove „prozore“ čujem ono snishodljivo Sašino – „a valjda će se svi odazvati“. I, da citiram Mladena Delića, mada ne umem da pišem sa naglaskom – „Ma ljudi da li je to moguće?“ A neki su sedeli u prvom redu posmatrajući naše muke sa Nemcima. Jebote sa Nemcima u košarci – zemljo, otvori se!

Možda je tome i doprinelo, kao i mnogo drugih sitnica, nepoštovanje prema vrhunskim igračima na Fajnal foru i ponižavanjem istih, tobož da Fiba sve određuje. A videsmo čitave familije zaposlenih u savezu u ložama. Zaslužni su verovatno tajno, ali to je pokazatelj mladima da mogu da se ponašaju komotno – opušteno, brate!

Čak i meni, koji sam starovremski – poreklo, otadžbina, koreni sada zvuče kao otrcane floskule. Evo i šahisti svi otkazaše – svaki interes je važniji od posvećenosti. I nikog sramota, i nikog da ih osudi. Za sto evra ćemo prodati i najrođenije a pogledajte onog klinca, Francuza, čije se ime teško izgovara, šta uradi sa premijom za svetskog prvaka. U takvom okruženju živimo da je ono moje „Čovek je čoveku Vuča“ samo mali izuzetak koji potvđuje pravilo i moja crna zapažanja.

Udaramo sami sebi šamare, samo takve. Koristimo ljude iz sporta da se sami promovišemo, mislim na vlast. A vlast kao vlast – je nemilosrdna, koristi i otresa se u momentu.

I Štefanek, i Boža, i Duda, i Krstajić i, na kraju Grbović. Trošimo vredne ljude, i oni troše neizmeran minuli rad. Ovaj redosled je samo vremenski uokviren, ako nisam pogrešio. Čak i ovo Dudino pojavljivanje pored vođe je pošteno i hrabro, grudima stajanje ispred Radničkog. A ostalo je grebanje vlasti o veliku vrednost drugih, gde nisu imali nikakvog uticaja niti su se trudili.

I sad se šef pojavljuje da brani Štefaneka koji je svojom veličinom i rezultatima zaštitio prethodnika. Pa posredno brani i Krstajića, gurnutog u govna, naivnog. Ili Dudu da brani ili napada. Takve veličine ne treba braniti – one su bedem same za sebe. Sve mi se čini da je odbrana ponoćnog molera iz lutrije glavni motiv.

Naš najbolji odbrambeni igrač odbraniće sve koga treba – i Sinišu, i Savamalu, i Martinoviće i Rističeviće, pa odbraniće i Kosovo od nas samih. Ma nije kome je obećano, nego kome je SUĐENO!

Molim Vas ne iskoroštavajte sportiste za to!

Mada, najviše boli što neki od nas pristaju na to. To baš boli!

Photo: YouTube printscreen