U vreme kad je Bebek svojim prozuklim, dženisdžoplinovskim glasom otpeveo prvi put  “Sanjao sam noćas da te nema”, to je morala da bude ljubavna pesma. Svaka druga asocijacija čak i aluzija, bila je sasečena u korenu – kao od strane “službe”. Preventivno i za svaki slučaj. Ali… Uvek ima to ali što devojci sreću kvari, da ovo što pišem ne bude baš niz dlaku onima kojima su komunisti i biciklisti (zašto biciklisti?) krivi za sve. Izvlačim iz sebe, priznajem sa lakoćom i u ogromnoj količini, nostalgična sećanja na to vreme kada su jadni biciklisti zbog rime dovođeni u nezgodan kontekst.

Nisam ni rusofil, ni amerikanofil, niti bilo čiji …fil. Vaspitan sam da volim i cenim ljude pojedinačno, i nikako ne generalizujem ni stvari, ni ponašanja, a upravo takva generalizacija je često, dobro to pamtimo – ako pamtimo, dovodila do krvavih posledica. Ovo što sledi pozajmio sam od  nesvakidašnjeg pesnika i ličnosti jače od vremena i sredine u kojoj je opstajavao dokle je hteo, a onda otišao kako je i kad je poželeo. Vladimir Majakovski. Meni je čast da svoje misli obogatim njegovim emocijama, a on mi sigurno ne bi zamerio.
STIHOVI O SOVJETSKOM PASOŠU 

 Ja bih vučji
ujeo birokratizam.
Papir nije
poštovanja vrijedan.
Do sto đavola,
ja nikad nisam
cijenio papire!
Ali jedan….

Duž kupea
i kajita
kruži
ljubežljiv
službenik,
bliži se,
svi daju pasoše,
pa i ja
pružam
svoju

purpurnu knjižicu.

Na neke pasoše –
osmijeh dobrote,
na druge –
samo naklon glavom.
S poštovanjem uzimaju,
recimo, pasporte,
s bračnim
engleskim lavom.

Gutajući
lice dobrog strica,
klanjajući se
bez mjere i granica,
uzima se,
kao dobra napojnica,
Amerikančeva
putovnica.

Poljski –
gledaju
kao tele slova.
U poljski –
bulje uvijek iznova
u tupoj
policijskoj slonskosti –
odakle, vele,
i kakve su sad ovo
geografske novosti?

I ne okrenuv
tikava spram stranaca,
bez osjećaja,
hladni
poput leda,
uzimaju
mirno
pasoš Danaca
i raznih
drugih
Šveda.

Odjednom,
kao da planu žar
na ustima
ljubaznom gospodinu.
To
gospodin službenik
uzima
moju
crvenokožnu pasošinu.

Uzima je –
kao bombu,
uzima –
kao ježa,
kao britvu
dvosjeklih oštrica,
uzima
kao zmiju od 21 sežnja,
i dvadeset
palucavih žaočica.

Oko nosača
namignu značajno,
bar će vam prtljagu
snesti badava.

Žandar
upitno
pogleda agenta tajnog,
agent
žandara.
S kakvom bi me nasladom
žandarska kasta
raspela,
da umrem na muci,
zato
što sovjetski
čekičasti,
srpasti pasoš
držim u ruci.

Ja bih vučji
ujeo birokratizam,
papir nije
poštovanja vrijedan.
Do sto đavola,
ja nikad nisam
cijenio papire…
Ali jedan,
ovaj,
vadim iz
džepine hlača
duplikat
dragocjenijem blagu zavezan.
Čitajte,
i zavidite,
ja sam
građanin
Sovjetskog Daveza.

Majakovski, 1929.
Kao što vidite, 1929. godina. Svidela mi se ova pesma u srednjoj školi, zbog prkosa svojstvenog i nama, i meni, uspravne glave i nesavitljivosti koja se prosto oseća iz svakog stiha. Svidela bi mi se, sigurno, bez obzira na tendencije toga vremena i da je Vladimir Vladimirovič bio Pakistanac, Brazilac ili Etiopljanin. Bio je svoj.

Ovo mi je dalo šlagvort da vam ispričam nešto se desilo krajem sedamdesetih, kad sam igrao košarku u Abu Dabiju. Košarka je, vidite, svuda vezivno tkivo, amalgam, zato i nije čudno što mi je pružila priliku da se u belom svetu setim i Majakovskog, i uspravim se sa svih ovih 202 – koliko sam onda bio visok. I danas kad, posle toliko vremena, pomenete mlađima nonšalanciju i superiornost, pa i Trst, pa i disko “Akvarijus” toga vremena – gledaju te sa nevericom, nervira ih do ljutine. I šta god ko mislio, nije ni pre ni posle postojalo vreme i ambijent u kome smo se svi zajedno osećali slobodno, opušteno – svoji na svome. Pa čak i biciklisti.

Po prirodi sam skeptik, u sve sumnjam – znači postojim. Uostalom, dobronamerna kritika vodi društvo napred. Imam i dovoljno godina da mogu da pravim poređenja. A i promenih šest država a da ne mrdnuh s mesta. Posle Galileja, ovo je za istoriju – države se okreću oko nas. I ko zna šta nas još čeka. To je, otprilike, kao da putujete negde, samo stanete a stanice se menjaju ispred vas. Primenjeno putovanje u budućnost.

Elem, krajem sedamdesetih odigrah jednu sezonu u Abu Dabiju. Sada o tom emiratu znamo sve, a onda baš ništa. O načinu kako tamo odoh, i kako je sve to izgledalo, o razbijanju mojih predrasuda i neznanju – nekom drugom prilikom. Uglavnom, kako sam dolazio iz vodeće svetske sile u košarci, od mene se očekivalo mnogo. Ispunio sam očekivanja – ne brinite, snašao sam se, zavoleli su me i postali smo šampioni te mlade zemlje, što je njima mnogo značilo. Oni imaju malo drugačije životne kriterijume od nas, ali sve je to ljudski i lako se tome prilagodiš.

Kraj sezone, rastanak uz dogovor da im organizujem pripreme u Sen Tropeu. Oni sve shvataju kao zabavu, pa tako i odluke lako donose. Još mi dadoše i neki novac, oko 5.000 dolara za kaparu za te pripreme. Vratim se u Beograd zadovoljan, tu sa jednom našom agencijum sve ugovorim i ostavim im novac kao kaparu. Čekam da se jave krajem jula, kad je sezona priprema trebalo da počne. Nikad do tada, a ni posle, nisam proveo više vremena na moru nego te godine. Miran  i spokojan – čekam.
Prođe i prvi avgust – ništa. Meni crvi u stomaku. Nisi siguran i zavisiš od njih. Tek trećeg dođe poštar na malom tomosu, jedini u Sutivanu na Braču, i donese poruku da ću biti pozvan oko deset uveče na glavni telefon u u glavnoj pošti na Braču, u gradiću Supetru. Iz zezanja rekoh – zove komitet na crveni telefon. Aluzija na jednu predstavu u vreme mog vojnikovanja u Zagrebu, u kazalištu “Komedija”. Moj drugar, Nišlija, i ja smo je gledali najmanje deset puta. Komad se zvao “Crveni telefon”. Obojica smo bili dvometraši, sedeli bi u prvom redu i toliko se smejali da su i glumci posle nekog vremena počeli da se smeju nama. Čisto interaktivno pozorište. Na kraju nam nisu davali ni karte da kupimo, i brinuli su se ako propustimo predstavu – da nam se nije šta dogodilo.

Veselo i tako  rasterećen pođem na zakazani razgovor. Kad tamo stvarno crveni telefon. Ne mogu da verujem. Vrtim se okolo, da nije neki štos, ali ozbiljno beše. Zazvoni telefon posle nekoliko minuta, i ja se javim. Beše petak, u emiratima je to kao nedelja, i kod njih je bilo oko šest popodne. Ispred kluba se javi jedan moj saigrač, engleski đak, perfektnog znanja jezika, i posle uvoda reče doslovce: “Dođi brzo u Abu Dabi, idemo danas na pripreme a pojavili se neki jeftini Amerikanci, kao eventualna zamena za tebe”. Reče da me svi traže u Abu Dabiju, i da ne brinem. Još kad mi je rekao da idu na pripreme 75 dana na Filipine ja se sledih. A Sen Trope, upitah. On se nasmeja, i reče: “Forget it!” A pare što dadoh kao kaparu? Zaboravi i to!

Nisam baš bio najspremniji i malo me zabrinulo to što moram ponovo da se dokazujem. Na brzinu se vratim u Beograd. Spakujem se i prvu slobodnu vezu, avion koji ide za tri dana preko Pariza, nađe mi Mirko Sandić, vaterpolista koji je radio u Centroturistu. Ja sam odranije imao otvorenu kartu prve klase u Singapur Airwaysu. To kod mojih arapskih poslodavaca nije nikad bio problem. Stignem sa četiri dana zakašnjenja, oni mrtvi ladni – kažu odmori se dva dana, pa onda kreni na Filipine. Kod njih je sve bukra, bukra (sutra,sutra). Ja sam još kod kuće počeo malo da se spremam, ali kad dođoh tamo bilo je strašno – plus hiljadu, ali je zato vlažnost 200%. Palili su klimu samo za mene u celoj dvorani da bih trenirao nekoliko sati dnevno. U Abu Dabiju sam imao rezidens vizu, a oni se začudiše kad sam im rekao da meni ne treba viza za Filipine. Pitaju me da li sam proverio u ambasadi – ja potvrdih. Kako da im objasnim a da ne pomisle da ih zajebevavam, da sam samo okrenuo naše čuveno 981, i pitao da li mi treba viza za Filipine. Žena sa druge strane žice nonšalantnim glasom reče: “Ne treba”. Kao da hiljdu puta dnevno odgovara na to isto pitanje. Meni  je to bilo sasvim dovoljno. Tako sam i krenuo.

Moji Arapi nepoverljivi, ali ja sam bio ubedljiv, i tu prestade njihova briga. Dobio sam tri letnje plate, dosta novca (u tome su uvek bili tačni i široke ruke), i dadoše mi i 26.000 dolara za njihove potrebe priprema u Manili. Sve u svemu sa četrdesetak hiljada dolara u torbici ja krenuh put Filipina. Singapur Airways, džambo, prva klasa – stjuardese kao upisane, posluga kao u Hajatu, svega bez ograničenja. Ja sam malo zentovao od aviona još od onog povratka iz Kine 1972, ali te udobnost ipak opusti. Preleće se Indijski okean, pa Indija i ide do Singapura. Tu smo imali nekoliko sati odmora na aerodromu. Valjda su čekali neko spajanje. Šta god bilo – aerodrom prelep, nov, neki slapovi i rastinje, udoban, prodavnice, restorani, sobe za odmor, tuševi – ma raskoš. Sve je to lepo, ali tri ili četiri sata je mnogo i postaje dosadno. I u neko doba ugledam nekoliko okruglih stolova sa po 24 telefona na svakom. Okolo udobne stolice. A – da, i najlepše od svega je mogućnost razgovaranja sa celim svetom besplatno, tačnije sa državama sa kojima ja Singapur imao direktne telefonske linije. To tada nije bilo kao danas. Sa Jugoslavijom nije bilo direktnih linija. Sa velikim delom Evrope, Amerikom, delom Južne Amerike i mnogim drugim zemljama se moglo nesmetano razgovarati. I, kako se ono kaže – zaludan pop i jariće krsti, tako i ja sedoh i počeh da okrećem brojeve prijatelja po Evropi, brojeve koje sam imao pri ruci. Zvao sam po deseti put kumove u Švajcarskoj, prijatelje u Bremenu i jednog drugara u Milanu, koji je bio predstavnik neke naše bivše velike firme. E a on, Zoran, mi reče: “Ti, Dugi, nisi normalan – zoveš me sa broda, iz mercedesa (moga šefa u Abu Dabiju), sad iz Singapura, ideš li ti kući uopšte?” A ja tek da čujem naš jezik.

Tako, kad sam istrošio poznate brojeve okrenem imenik i potražim broj naše ambasade. Nađem i okrenem – zvoni par puta i konačno se javi neko sa našim “alo”. Osećam da strane jezike poznaje samo po restoranima. Predstavim se i otuda čujem da je na vezi izvesni Đurđević. Nije radno vreme – verovatno je domar, ili šta već. Ja tek da zapodenem razgovor, postavim pitanje – da li  mi je potrebna viza za Filipine. U nastavku razgovora sam pretrpeo najgore pogrde, prekore do vređanja, tako da sam umukao. Te kako vas nije sramota da idete tako neodgovorno na kraj sveta, te šta mislite čemu služi ambasada, i tako redom. Ja ćutim, a on poentira: “Treba vam viza za Filipine!!!” Ja da nešto kažem i da pitam, onako zbunjen, on spusti slušalicu. Ostadoh šokiran.

Jedno sam odmah shvatio: da naše ambasade ne služe kao američka, engleska pa i nemačka i ruska, da zaštite interese svojih građana – nego samo da štite zaposlene u diplomatskim predstavništvima, i kao da zbog njih postoje. Ali to je druga priča.

Ukočim se, zbunjen, i odmah se onako umoran razbudim. Šta sad? Okrenem imenik, nađem moj tim u Bagiju, na severu Filipina, bogu iza nogu. E baš tamo, u tom Bagiju, iza božijih nogu, su igrali prvi meč Karpov i Korčnoj. Objasnim mojima problem, oni malo zatečeni i rekoše da će nešto pokušati, ali nemaju ambasadu na Filipinima i ne garantuju ništa. Setih se naše ambasade u Manili, i nađem broj. Zvono, zvoni – nema nikog. Posle sam saznao da ambasador ne izlazi iz rezidencije, nisam siguran ni da je znao gde je ambasada, a otpravniku poslova, beogradskom Slovencu školovanom za diplomatiju, žena pred porođajem i on ne izlazi iz porodilišta. Tada sam i saznao da na svako mesto u ambasadi posebne službe postavljaju svoje ljude. Mogu samo da pretpostavim koja je postavila onog nesretnog Đurđevića u Singapuru. Uglavnom, popih viski uz večeru, ukrcah se u dzambo, i krenuh u neizvesnost. Onaj novac me žuljao.

Opet prelazimo časovne zone i već je uveliko svanulo kad smo se približavali Manili. Ugođaj prve klase i lepe stjuardese su me malo opustili. Uzeh viski u ruku i spustih se zavojitim stepenicama u ekonomsku klasu, i videh da je avion pun ko oko. Pravljen kao za pigmeje, valjda, bilo nas ukupno oko 350-400 ljudi. Pogledam malo, i na trećem sedištu levo do prozora primetim nekog Amerikanca u uniformi. Imao je neki čin – puno zvezdica. Vidim da je nizak, jedva viri iz sedišta. Pored njega Neron lično kamufliran u ženu. Njegovu, i veću od njega. Gleda me, ja nosio duks sa natpisom “Ohio State” (toga kod nas onda nije bilo), ja njemu živeli, on otpozdravi i grimasom objasni da mu je drago da sam Amerikanac, i visok i mlad. Ja ga pozvah, on ženi pokaza mene, “Ohio State” na grudima, mislim da sam sakrio viski, Neron se sažali i pusti ga. Nisam ga video kad je ustao, tek kad je izašao u prolaz. Odosmo gore u prvu klasu i ja počeh da ga nudim viskijem. On se nećka i odbija. Posle svega sam se pitao koliko li tek pije kad hoće…

Ja sam ipak odavde, mozak radi, znam ima tamo mnogo Amera i možda sa svim tim svojim zvezdicama i viskijem da mi pomogne samo da uđem u Manilu. Posle bih se, mislim, snašao. Posle trećeg duplog, i nekih školjki, rekao je da će mi  pomoći da ostanem bar nedelju dana, za mene dovoljno. Posle petog je već mogao da menja predsednika Filipina, tada to beše Markos, dalje nisam slušao. Vratim ga onako veselog i upolovačenog dole. Idi Amin nas gleda i strelja, ali i muž se ogrebao za prvu klasu – dobra priča za besposlene žene oficira. Slećemo u Manilu, dan topao iako je rano jutro. Ja samo pazim da mi moj Dirk ne pobegne. To je bio problem jer je bio toliko mali da se sakrivao iza torbi. Potrudio sam se da ne izgubim šansu. Aerodrom kao radničke barake, toranj kao vodotoranj u Banatu. Pišanje. Izlazi nas tri miliona iz džamba, ja ne dam da mi spasilac bude ispred mene i samo se okrećem. Napraviše kolonu, red kao za Dafinu (petnaestak godina pre nje), čak su tu i one šipke sa stadiona JNA, samo duže. Neki prilično crnpurasti u teget uniformama i sa mašinkama na grudima čuvaju red. Pošteno, nisam imao nikakav osećaj straha. Svi smo između šipki morali da dignemo u levoj ruci pasoš. Ja sam digao onu našu čuvenu crvenu knjižicu. Red ogroman, ja jedno pedeseti i stalno se okrećem da ne ispustim mog brata Amerikanca. Mali je i mogao je ispod šipke da mi brisne. Međutim, imao je on svog čuvara sigurnijeg i od mene. Tamo u dnu reda ispred ulaza običan sto iz kantine, i žena u uniformi za stolom. Pođe jedan sa puškom i ponekom iz reda pomoću cevi pokazuje da izađe iz reda. A red je bio smešan – milion čvorova i onda jedan konj od dva metra – ja, pa opet nizina. Tek onaj s puškom ko u partizanskim filmovima: du,du…

Ja sam,valjda, bio treći kome ja naredio da izađe iz reda. Okrenem se, pogledam Dirka, on i dalje stoji sa pasošem i umusio se kao pas kad piški. Nisam ovo pričao nikad ranije. Kasnije je snimljen “Balkan ekspres”, tako da mi nije palo napamet da kažem kako idem da samo dam tetki lek. Možda bi i upalilo. Uglavnom, “privedoše” oni mene do stola. Iza stola, na dva metra, staklena vrata, kantinska, domaćinsaka i poznata, kao da mi žele dobrodošlicu. Tamnoputa mi uze pasoš, udari jedan pečat, velik kao juneća butna kost, i reče lepim glasom na dobrom engleskom: “Izvolite!” I nasmeja se podjednako mojoj mladosti i visini. Pitam je šta sad?  “Izvolite u državu Filipine iza onih kantinskih vrata. Imate vizu na 65 dana, ako mislite da ostanete duže, dođite do ovih vrata i samo kucnite, udariću vam opet pečat za dalje”. U prvi momenat mi se učinila lepšom od Ave Gardner. Nisam rekao hvala. Shvatio sam, a shvatam brzo, da su nas cenili, da sam bio rado viđen gost iz velike male zemlje. Okrenuh se. Onaj Šicer sa automatom je odmakao, a moj brat Amer je i dalje stajao u redu sa dignutom levom rukom i pasošem u njoj. Doduše, teško ga je bilo videti iza njegove “lepše” polovine.

Uzeo sam “sošku”, gledam je nekoliko minuta i od onog straha i nezvesnosti pređem u ponos i uzdizanje. Nisam odmah izašao. Stajao sam malo, hteo sam da me onako krakatog svi vide, opuštenog, i malo sam se “puvao”, kako mi to umemo da kažemo. Bio sam ponosan na ono crveno parče papira u mojoj ruci – jugoslovenski pasoš. Jer sam na singapurskom aerodromu pario oči na robu koju u to vreme nismo imali kod kuće, nosio farmerke i duks kupljene negde u svetu, ali imao sam status, poštovanje i slobodu samo zato što sam iz velike male i poštovane zemlje. Nije bilo potrebe da se inatim i dokazujem, Majakovski je ipak pesnik iz drugog ambijenta, ovo je bio osećaj lepote i miline u istom momentu. Nestadoše svi strahovi. Novac me ne žulja više, i ja izađoh kroz vrata koja su se u međuvremenu pretvorila u Versajska. Pitanje percepcije.

I ovi moji u Bagiju, i ambasada, u međuvremenu su saznali da dolazim i začuđeni što paničim, poslali samo šofera da me sačeka. Lep i visok  Indokinez. Saznam da je tzv. mandarin Kinez, a oni su baš lepuškasti – bar većina. Pokupim prtljag i on me poveze u Manilu, u moju avanturu od 75 dana, o čemu možda drugi put.

Jevrejska narodna mudrost kaže da “ne dao bog da imao pa nemao”. Kod nas se to, uglavnom, misli na materijalno. Proverite, pa ćete se uveriti.

Ovo što smo imali pa sad nemamo je nemerljivo.To nismo mogli ni da sanjamo. Kamo sreće da je bilo neke službe da sve ovo što nam se dogodilo spreči.

Danas je ona pesma “Bijelog dugmeta”  višeznačna, najmanje ljubavna.

A one naše. . . definitivno nema. Naša. . . više ne postoji, sem u srcu.

Photo: YouTube