Kažu da je protiv depresije korisna duga šetnja. E sad, ako izabereš najkraći pravac i dovoljno dugo šetaš i izađeš iz Srbije – ima smisla, ali danas mi se prosvetlilo i, neka izvini Ljubiša Trgovčević, ukazalo mi se. Osećao sam se danas na trenutak kao Marija Šarapova. Šta se zapravo dogodilo?

Pomalo baratam oko drveta, i pođoh na Savu kod jednog prijatelja na splav iza Galovice, da mu nešto pomognem. Kad na nasipu policija. Na reci hiljadu splavova i duplo više gostiju. I policija, novi znak i nova rampa. Stadoh u red kao svaki (ne)normalan čovek da platim kaznu. Jedan simpatičan i duhovit policajac mi objasni da već više od mesec dana imaju problem jer se biciklisti bune zato jer automobili idu nasipom. I meni sinu rešenje za višedecenijsko mučenje –  kakvo samo filozofsko naprezanje je iznedrilo zaključak da su komunisti i biciklisti  upropastili onu državu! A što biciklisti – beše logično pitanje.

Evo, sad mi sinulo. Biciklisti su protestvovali u Savamali, i to u fantomkama, a policija tamo nije bila jer je… na nasipu, braniku naše slobode i državnosti – eto konačnog rešenja za one zaposlene u sektoru za dramaturgiju u tužilaštvu.

Imam neke poznanike na Jocinoj Adi, i baš bih voleo da budem prisutan njihovom bliskom susretu sa braniocima nasipa. I kako li se ti branioci odnose prema onima čije je prezime toliko slično imenu sveca sa najraširenijom slavom u Srba? Kako će oni do svoje privatnosti, sem ako pomenuta “gospođica Privatnost” nije uzrok… pu,pu, daleko bilo!

E biciklisti, biciklisti, šta sve niste u stanju da uradite. I ta Sava – te mala, pa prevelika,  k’o pre par godina. A mi – kako god se okrenemo dupe nam je pozadi – golo… Da se nadovežem na Mao Ce Tunga. Najviše nam odgovara onaj srednji… nivo.

Za ovako epohalne zaključke i saznanja simpatičnom policajcu sam morao da platim 5000 dinara, i nije mi žao. Beskrajno zadovoljan i zahvalan pođem kasnije sa unukom Knez Mihailovom. Družimo se mi i pomalo glupiramo, on mi je vođa i pokazuje gde je šta. Kod Akademije, one prave Akademije, pogledasmo divnu izložbu jednog makedonskog slikara, a ispred ulaza osam mladih devojaka i jedan nasmejani momak, svi gudači, sviraju prelepo. Nije oktet, devet ih je a za “devetet”  ne znam pravi naziv. Aplauzi na otvorenoj sceni, moj unuk igra i tapše – ma prelepo.

Svetski, rimski, pariski… za trenutak samo odlepim, za trenutak samo, za trenutak samo… da parafraziram onog maskiranog doktora iz “Variole vere”, pomislih i ponadah se ….ali ne, nije realno, i stavim kamenčić u sandalu… Moj Vigor i ja se rastanemo, a ja prošetam. Šetao sam dugo, mada ne baš onako kao sa početka ovog teksta. Pa ‘ajde u “Opanak” na prvo poluvreme neke utakmice. Znate ovo takmičenje Euro 2016. Ovo 2016 je valjda broj učesnika. Samo mi nismo tamo. Jadni Bogdanov – nema posla, osim ako nije među  Rusima, Englezima ili nekim drugim intelektualcima. Svuda televizori, svi gledaju. Tamo gde nema TV sede same ženske, raj za fudbalomrsce, iliti švalere. Za to vreme ovi naši u FSS imaju UO, pododbor, OZHP (odbore za hitna pitanja), komisije za sve i svašta, pa i komisije za komisije, i sada intezivno rade na stvaranju komisije da se konačno ispita šta radi ono malo okruglo što skakuće po zelenim livadama koji nisu ni  Miškovićeve ni Koletove.

Međutim, moj idol Trgovčević me opet posećuje i – javlja mi se da će Rio 2016 biti mesto gde će Srbija i u košarci svečano proslaviti 12 godina kako nije poražena na OI, i opasno se približiti Lihtenštajnu na večnoj listi neporaženih u košarci na olimpijadama.

Da se za trenutak vratim u 2015. kad je tada našem nacionalnom timu krenulo po zlu, nešto mi je zasmrdelo. Kao vodonik sulfid, h2s, onaj iz pokvarenih jaja. Nisam onda širio svoje sumnje, niti hteo da dolivam ulje na vatru. Ali sad je toliko očigledno da se h2s svuda raširio i Savez, koji još od ingerencija ima samo nacionalni tim i trošenje budžeta na osnovu reprezentativnih akcija, je u problemu. Urušava se a nema snage, čak i ne traži pomoć da se sve konačno raščisti. Mada svi u Savezu vrlo dobro znaju za lobije i postojeće antagonizme. Ovo je otvoreno saplitanje i podmetanje selektoru i njegovom timu. Šta sad treba da radi selektor – da izađe na Kalenić i pita ko hoće u nacionalni tim? Ili da ide pod šatre kod onog nesretnika koga su niokuda izvukli prošle godine? Sa mojim znanjem obrade drveta, mogu Saši da ponudim da mu napravim one sendvič-panele i da ih stavi na sebe. S molbom da se neko prijavi za igranje u reprezentaciji, i da tako prođe Terazijama. Ne mora baš Terazijama – blizu je i “Moskva”, braća po mojkovačkoj liniji!
A bolje je možda da krene Zemunom, Surčinom, Dorćolom i Krstom. Ma, preterujem u ljutini. Može da skine i Slovenca, i Jocu, i Nešu, čak i on da zaigra – biće ljudskije i poštenije.

Ali, šta sa ovim momcima prvo brisanim pa zamoljenim da se vrate? Treba im pogledati u oči. Njihovo pristajanje da dođu na pripreme – to su prave ljudske pobede. Ne slažem se ni sa Acom Ostojićem, sa prebacivanjem svega na statistiku. Tu su oni koji treba da bude. A broj minuta, broj koševa, asistencija – Aco, suvoparno je to. Statistika ne meri obraz, ponos, lojalnost i, konačno, kakav god da je, naš patriotizam.
Mnogomi sve ovo smrdi. Možda da zovnemo za selektora onog menadžera koji kontroliše sto miliona igrača i trenera? Igrao je košarku, nije glup, poznaje više naših igrača od ljudi u Savezu, a pogotovu poznaje tuđe igrače – idealan je.

Ko zna šta će sve da se dogodi – zaklela se zemlja raju i u cara Trajana kozije uši. A da se Vlasi ne dosete – mislim da je mesto predsednika Saveza prava meta.

Možda budući predsednik, ko kod da bude, posegne i za lukavim rešenjem kao što bi bilo promovisanje menadžera u selektora? Uostalom, nama ništa nije sveto kad su u pitanju lične sujete, interesi i namere. Ma srpska posla i Nikola Pašić.

Šta će nama svi ovi koje redovno etiketiramo kao “srbomrzitelje”, mada po mojoj evidenciji su to svi sem Eskima i irvasa. Ma kakvi Albanci, Hrvati, CIA, Mosad, MIi6, NKVD, FIBA, ULEB – svi oni nama trebaju da se poklone, i od nas da uče. Šta će nam šalvare i dimije kad imamo kolariću-paniću, jelečkinje barjačkinje, sami sebe saplićemo a do otplitanja imamo tačno osamdeset koraka. Kako reče drug Vladimir Ilič, svaka petoletka je korak bliže komunizmu. I otplitanju.

U ovoj sveopštoj rašomonijadi bagatelizujemo čak i jačinu i značaj predolimpijskog kvalifikacionog turnira. Taoci smo nekolicine koji daju sebi za pravo da urušavaju ugled kolega. Taoci sujeta kojima ništa nije svetog osim ličnih  ambicija.

Treba se uspraviti i pogledati u oči ovima koji su se odazvali na poziv selektora, pogotovu onima predhodno otpisanim. Treba ceniti njihovo poginuće da odu dalje, do Rija.

Kako se ponašati u ovoj situaciji? Kako da više koristimo Teodosića, bez davljenja i trošenja do iznemoglosti? Lepo reče jedan pametan trener – bolje je imati dvanest poštenih i lojalnih, nego dvanest boljih, ali umišljenih. Ne delim savete i ne znam kako bih ja postupio, ovo su samo moja razmišljanja koja se polako oblikuju. Čuj, neće da igraju za svoju zemlju! Pa nikog ne teramo da gine i ratuje, polako se posle devedesetih vraćamo na kartu iole normalnih zemalja, pokušavamo da se nametnemo onim što imamo, i onda to što imamo mi useravamo. Pa gledajte Albance u fudbalu. Možda i nisu kvalitet ali igraju, takmiče se, promovišu se, da se pokažu i prikažu i potvrde. Igraju za svoju, pre svega za svoju zemlju, ali i za Austriju, Švajcarsku, Nemačku, sport je neprekidno takmičenje i dokazivanje. Uspeh je trenutna kategorija, a borba i dokazivanje trajne.

Opisnih ocena u ovom našem sportu nema. Sva istina i svi ljudi su između one četiri linije. Nema tu “da nam je bio onaj…” To ne postoji.  Podnosi se žrtva za nešto uzvišenije od ličnog, za prijatelje, za uspomene tvojih potomaka. E, zaklela se zemlja raju… Sve će na videlo, i Savamala, i ko za šta koristi proteste protiv rušenja iste, i ona dramaturgija oko onog “seljaka” na Brankovom mostu, ali za nas će biti kasno. Ma, već je kasno! Kasno je jer u sportu rezultat se ne čeka, nema vremensku dimenziju, postiže se sad i odmah, ili nikad.

Ovo mlaka reakcija Saveza na problem sa reprezentacijom je, po meni, samo saplitanje saveznog selektora. Pa će, bože moj, doći do prekomponovanja Saveza sa novim ličnostima kojima “igrači neće reći ne”. Valjda su to neke ličnosti koje su toliko neodoljive, ili će ih se plašiti, ko zna. Ma glupost! Ta borba Nemaca i partizana, kauboja i indijanaca će trajati sve dok ne dođe šumar i sve ih otera u pizdu materinu. Ili će možda domar Kombank arene da ode na godišnji, i da odnese ključeve, pa da se odlože kvalifikacije?!

Ovaj tekst je kao američki filmovi – sve je tu moguće. Istovremeno je i opomena. Ako se ne trgnemo, našem Savezu predstoji fudbalski scenario. Mađari, nekadašnji fudbalski bogovi, sad stidljivo najavljuju  povratak posle 44 godine. Bugari u košarci još ne najavljuju. Vaseljenski sabor se sprema 56 godina, i nije sve usaglašeno, a poslednji je održan u osmom veku u Nikeji! Pogledajte kakve su to vremanske kategorije!

Ovo sam morao da napišem. Sad nema šta bi bilo kad bi bilo, koga nema bez njega se mora. Ovi ovde su najbolji, i kao ljudi i kao reprezentativci. Moji su i ja ih cenim i klanjam im se!

A javlja mi se – Tgovčeviću, Trgovčeviću…

Ne smemo da ćutimo.

Photo: MN press