Kad je 1975. Kemal Monteno istresao iz sebe emociju sa ovim naslovom nije me mnogo dotaklo, mada sam, moram da priznam, osetio i ljubav i krik i, mnogo kasnije, i upozorenje. Ali jebeš naknadnu pamet. A i kako sam mogao da se srodim sa Kemalom? Oprostiće mi on gore u dženetu na ovoj postprodukciji emocija. Bio je mnogo ispred. Uostalom, Kinezi kažu da kad upoznaješ ljude, pojave i predele, nije dovoljno samo da čuješ, čak nije sasvim dovoljno ni da vidiš – potrebno je to osetiti svim čulima. E – onda si upoznao to što si nameravao. Kinezi su u pravu, kao i uvek, i njihov gugl od pre 5000 godina je to zacementirao.

U drugom ili trećem razredu u OŠ “Vožd Karađorđe” na beogradskoj Autukomandi imao sam  učitelja koji se zvao Bogdan. Uvodio nas je u saznanja o našem istorijskom poreklu, domaćem okruženju i geografskim karakteristikama one velike naše. Velika karta na tabli, a bogami i država nam beše pozamašna. Tabla se ne vidi od karte. On štapićem, koji je mogao da posluži i za još nešto, pokazuje po karti i priča. Nama je i karta novost, a tek priča – “ona” sela. Sa š.  Te gde je najveći vrh, te gde je najtoplije, te gde ima najviše kiša. Svaki deo države je morao da ima nešto naj. Te koliko stabala šljiva imamo…

Te da imamo najviše olova i cinka, i gde. I još štošta drugo. Mnogo kasnije shvatim i pritimetim da su te šljive više u tečnom stanju, i da kod nas sad ima mnogo više pečuraka. Ali kako je učitelj Bogdan to mogao da zna? Pa to olovo – očigledno da smo samo zbog olova teški kao crna zemlja, ni zbog čega drugog. A cink je kriv da smo najveći cinkaroši. Jedino gde je zabeleženo u svetu da je Gestapo izdao naredbu da se ne prijavljuju više komšije – to je bilo, gde nego u Beogradu. Od silnih prijava Gestapou nestalo ljudi na šalterima. Sami su se naši javljali za istočni front, toliko da i papira i mastila nestalo. Prema tim prijavama, komunista je u Beogradu bilo da se KP SSSR postidi, i zato se to čuva u najvećoj tajnosti.

Tek, učitelj pokazuje sredinu karte, pa reče Bosna, za neke opet “ono” selo sa š. I onda malo gore levo štapom, pa reče: ovde je najlepši grad Jugoslavije b… B…B… Kako mi gledasmo belo, on reče blagim glasom, kao da se istopi: Banjaluka. Čovek, bilo je očigledno  i za nas klince, bio je odande kad je sa toliko ljubavi pričao o tome. Dečačka mašte me je naterala da sam dugo bio pod tim utiskom o Banjaluci. Kao da je reč o  Semiramidinim ili rajskim vrtovima. Pre mnogo godina sam i upoznao Banjaluku kao grad -prelep je, i ljudi i ambijent, ali baš toliko??? Mada i sasvim dovoljno da mi grunu suze kad deseti put gledam “Sivi kamion crvene boje”. Za lični odabir matore nostalgične budale. Dovoljno.

Nama to i nije odmah leglo, sve dok učitelj ne poče da propituje. Te gde je ovo, te gde je ono i tako redom. U jednom momentu, više onako uzgred, za sebe, upita – koji je najlepši grad Jugoslavije. I čini mi se da je zažmurio. Mala kovdžava crna kosica, zelene oči, ustade, poćuta i otresito reče – Sarajevo! Bila je ćutljiva i malo je pričala, videli smo da je i to drugačije od nas, ali ko od dece zna bilo šta. Verovatno je i ona bila iz Sarajeva, i samo je za to znala. Au, sve je moglo “ali ne tako i na tom načinu”, kako govori Goran Sultanović u svom kabareu po jednom crnogorskom tekstu.

A opet, učitelj ne bi bio to što jeste da je glup. Nezgodno vreme, ko zna čije je dete, sveža
sećanja na višegodišnja letovanja na severno-dalmatinskom ostrvu… Oprez i duga priča. Te Sarajevo je lep grad, centar Jugoslavije, bratstvo jedinstvo, te trt te mrt. Ispriča svoje, i mi kad malo odrastosmo to smo razumeli u “komprimovanom” obliku i mnogo eksplicitnijem: “jebeš zemlju koja Bosne nema”!
E, tad sam prvi put čuo za Sarajevo. I sad, kad sam sve prošao, izgleda da je moguće proći proces da se od običnog centra Jugoslavije, maglovitog grada Sarajeva stigne… stigne do priznanja, prihvaćenosti i bogatstva  – koje se zove Rajevosa!!!

A moguće je, i lepo je. Tek posle nekog vremena i par letovanja oko Dubrovnika, na Jakljanu, počeo sam da stičem neke utiske o Sarajevu. Doduše samo o novoj i modernoj železničkoj stanici, i presedanju na ćiru odmah pored. Ništa upečatljivo.

Kad me ubaciše po malo u prvi tim Radničkog, i kad počeh da igruckam, ili samo da popunjavam broj, beše jedna od prvih utakmica protiv Mlade Bosne iz Sarajeva. Kod njih. Ali u Zenici, ćuj ba u Zen’ci! Oni, pa oni bre ni salu nemaju u Sarajevu, a centar su Jugoslavije! Bratstvo jedinstvo. /BJ/.

Tu u Zenici prvi put sam se sreo sa Davorinom Popovićem i Vjećom Toljem. Rekoše mi neki – eno ga Pimpek! Koji Pimpek, upitah glupo da glupavije nisam mogao. Pa iz Indexa, kretenu. Uz ćušku!!! Beše drugarski odgovor.

A Pimpek – duga kosa, odličan igrač, i tražio je tajmaut da povuče dva dima od cigare koju je regularno pušio trener. Bilo je za dušu.

Onda Željo i Bosna otvoriše košarkaška vrata Sarajevu. BJ im donese Skenderiju. Počesmo češće da navraćamo. Ali, normalno, uvek zimi, hladno, magla – ćuj ba magla – testo. Sneg ili bljuzgavica, stari hotel “Beograd”, ili novija “Evropa”, i to je sve. A da, i oni tramvaji sa širokim šinama, koji su išli brzo. I Zemaljski muzej jednom prilikom, lepo bilo, i tufahije češće – isto lepo. Ali sve to u normalnim okvirima.

I dođe 1972, pripreme za Olimpijske igre u Minhenu. Leto. Hotel “Terme” na Ilidži. Najpre Balkansko prvenstvo u Skenderiji, baš lep doživljaj. Ali nekako smo bili van grada, i ljude i atmosferu ne osetismo do kraja. Bar ne ja. Pa onda čuvena jurnjava taksijem u Mostar na prijateljsku utakmicu reprezentacije protiv mostarske Lokomotive, pa putovanja noću sa Šolmanom preko Hercegovine do Splita, baš u vreme kad u zemlju upadoše teroristi, ili oslobodioci – sada više nisam siguran šta su bili. Na planini Radušu  piči naš bmw, ali mrak napred, mrak nazad a mi ćutimo. I Damir će: Slišaj, ako se neko pojavi – ti muči! Da nisi pisnuo.

Koliko god da smo bili nonšalantni nije bilo prijatno. Vratili smo se danju, za svaki slučaj, i mada sve to je uz dosta krvi nekako zataškano. A koliko nas krvi čeka – to niko nije mogao ni da sanja. Tek, mi se sa olakšanjem vratismo na Ilidžu kao kod kuće. A Bosna i Željo, i naši prijatelji u njima, i gromoglasna publika su učinili da smo se u Sarajevu odomaćili. I da kasnije opušteno i sa radošću svaki put dolazimo u “centar Jugoslavije”, simbol BJ radnog naroda. Mada načuh da je pravi centar Jugoslavije bio, geometrijski ili geografski, nešto severozapadnije, kod Kiseljaka. Koji se baš proslavio po BJ kasnijih godina. Devedesetih.

Prolaze tako godine, nekako se sve više otapa led i Sarajevo postaje sve više naše. Ništa posebno, ali naše. Provodim vojsku u Zagrebu, prođe  i to, i vraćam se u klub, u Radnički, a on umrtvljen. Menja se trener, drugačiji pristup, nepoverenje prema nekim igračima, i prema meni. Posle svega u svom klubu!

U 27. ili 28. godini da se ponovovo dokazuješ !? Tužno i ponižavajuće. Ugušene ambicije organizma zvanog KK Radnički i, kao i većina tog doba u tim godinama, rešio sam da odem. Da promenim sredinu i da nešto malo zaradim. Normalno tvoji, a ko će drugi ako ne tvoji, odmah postaviše uslov – inostranstvo, ili druga liga! Njima ne trebaš ali nedaj bože da pojačam nekog prvoligaša.

Upošte ne znam kako je došla ponuda iz Abu Dabija. Vredna, finasijski duplo veće pare nego evropski standardi. Ali predrasude, ili neznanje… Dileme filozofske, i ono naše – lako ćemo, valjda nešto vredimo. A vredeli smo mnogo, čak toga i nismo bili svesni.

Onda je za mene to bila filozofska dilema. Ići u nepoznato, i da li ima potrebe gurnuti u stranu svet gde si akter, konzument i stvaralac. Ej, sedamdesete su to u staroj nam državi – eksplozija stvaralaštva, ideja, i početak prave slobode. Vlast bez moći, ili želje da se to zaustavi. Šamarčina, a ne film”Variola vera”, kao odskočna daska slobodi razmišljanja. I ceo svet na dlanu, pa i “Trst”. Za sve, a pogotovo za ljude iz mog sveta, amalgam beše košarka u kojoj smo – bilo je to toliko normalno – bili bogovi koji hodaju. O tome se nije ni raspravljalo. Malo subjektivno, jel’ da? Ali tako ja to pamtim, duh i zabavu, i filozofiju…

I sad to sve treba napustiti i otići u nepoznato. “Kraj sveta”, mislio sam – puste predrasude.
Ali prvo dete mi je bilo na putu. I to dodatno podgreva dileme. Da li je Abu Dabi dobar odgovor? Hiljadu za i protiv. Pade porodični dogovor da se prvo dete rodi u Splitu, da supruga bude kod majke, zmaja koja nam svima podiže decu. To je normalna za ono vreme i nadasve ljudska odluka, a i Split je onda bio naš. To sad izgleda kao ono”Trst je naš”, što sve manje ljudi, zahvaljujući biologiji, pamti.

Verovali ili ne, normalna odluka. Kao i nekadašnja odluka moje supruge da dođe u Beograd da studira, ne zbog mene, onda se i nismo poznavali, nego sama, i da ona, Dalmatinka, na prijemnom na fakultetu piše o Vuku Karadžiću. I to uradi najbolje – jer su je tamo tako naučili. I to  je bilo normano, i naše.

Malo odoh u stranu, ali to je tako kod nostalgičara. Tek, u tim dilemama postajem nervozan. Čekam neku ponudu. Neki put skoknem do Splita, a ovde sam stalno pored telefona. Tada nije bilo menadžera, nego su se vesti širile “od usta do usta”, možete zamisliti, kao narodna poezija. Još samo da su guslari zapevali. A meni je bilo blam da se nudim. U svakom slučaju, vest da sam slobodan je procurila. A, pošteno, objavio je i jedan naš prijatelj, novinar, još uvek mislim iz sažaljenja. Abu Dabi još uvek jedini siguran, ali pojaviše se i Šibenka, Borac iz Banjaluke, Kvarner i Tuzla. Prva liga mi nije bila dozvoljena. Kao – bože moj da nekog ne pojačam.

Tada su pare u košarci bile polulegalne. Ja odredih sebi cenu i svi se cenjkaju, a ja nesiguran. Ali sve se čuje. Onda se umesto gugla okretao broj 981. I tako, preko nekog “guslara”, vest da sam slobodan dođe, kasnije saznah, do Milorada Aškrabića, igrača KK Sarajevo, i zaposlenog kod predsednika tog kluba u nekoj velikoj bosanskoj firmi. Reče mi: ambiciozna smo uprava i, dobaci im on, dovedite Damnjanovića – slobodan je. Mislim da je prva reakcija bila – ma kako njega? A onda shvate da su i oni nešto, i da vrede, i tako to krene.

Dugo sam bio mišljenja da je jačanje KK Sarajevo projekat istoimenog fudbalskog kluba i njegovog direktora Svetozara Vujovića. To je valjda utisak, jer sam kasnije novac dobijao poneki put od čuvenog Mileta Guje, blagajnika fudbalskog kluba, kao i nekih fudbalera u kafiću “Belami”, blizu “Bristola”. Mile Guja beše čudo od autoriteta u gradu. Mnogo godina kasnije doznam da su gospoda, pardon, drugovi, Steva Kovrlija, Miro Batinić i Ljubiša Lučić,uz pomoć Mire Grabovca, direktora konfekcije “Alija Hodžić”, rešili da naprave jak košarkaški  klub. I zapnu na tome, tvrdoglavo, onako bosanski. O tome tada nisam imao neku posebnu predstavu.

Leto je 1979, sedim u stanu, u lađi na Voždovcu, nešto crtuckam i zazvoni telefon. Vruće – juli. Treniram što više mogu, odgovornost je to, ali i strah i nesigurnost u isto vreme. Dignem slušalicu – ovde Miro Batinić, predsednik KK Sarajevo, da li i kad možemo da se vidimo? Objasnim gde stanujem, a on će da su tu za pola sata. Poslovno su u Beogradu, pa da jednim udarcem ubiju dve muve…
Silazim nešto ranije. Sam, jer mi je frižider prazan kao arktik – da u samiški ispod nešto kupim, da mi se frižider ne oseća usamljenim i zapostavljenim. Kupim nešto malo, i stanem na tramvajske šine u ulici Vojvode Stepe. Na one iste šine i na isto mesto gde sam pet ili šest godina ranije od Đorđa Perišića, legendarnog vaterpoliste, dobio zvanično ključ od stana koji mi je pripao kao reprezentativcu. Po svim pravilima i regularno. Jedino Đole, i sam sportista, znajući koliko mi je sve to značilo, a želeći da preskoči procedure zvaničnog uručenja, uz saglasnost velikog Vladimira, Cveleta, odluči da sve to pojednostavi. I uz rečenicu, pazite sad: ne postoje zakonska ograničenja koja bi sprečila da ja tebi sad predam ključ od stana koji ti je pripao po važećim odlukama i zakonu. Mi se poznajemo. On jeste stariji, ali od te zvaničnosti se osetih važnim, i to sve na tim tramvajskim šinama. Možda bi trebalo da razmislim da tu postavim  neku malu ličnu spomen ploču za života.

Stojim tako sa kesama na šinama i čekam, onako visok – nemoguće me je promašiti. Stojim, svega se sećam, i još ne pridajem nikakvu važnost mestu i trenutku. Prilazi neki dugački automobil, reno, ili pežo – nisam zapazio, uglavnom funkcionerska marka tog doba. Otvara se prozor, i uz “dobar dan” i informativno upoznavanje čovek izađe. Pristojnog izgleda, ne više od desetak, možda dvanest godina stariji od mene. Čist govor, malo obojen i pristojan nastup. “Ja sam Miro Batinić, predsednik KK Sarajevo, znamo za vaše uslove (jbg, mala smo mi čaršija bili, i od usta do usta sve se znalo). Pristajemo na sve, i – ako ima još nešto…”. Ja pomenuh nešto kao stan za mene i porodicu. Nisam ulazio u detalje. On se odmah složi uz razoružavajući osmeh, i pruži mi ruku. Snažno stisnusmo ruke, i kraj. “Vidimo se početkom avgusta u Sarajevu”.

Pogledam da li  ide tramvaj – pristajem, i to je sve trajalo tri minuta. Odoše, a ja ostah i ništa ne mislim.

Kasnije u životu sam video da nemam dara da procenjujem ljude odmah, suviše verujem  (povrediše me mnogi). To poverenje sam poneo iz sporta. Između četiri linije je sve istina, nema foliranja, svi su kao na dlanu. Ali kad izađeš van tih linija, koje su kao zaštita, nije isto, daleko od toga da je isto. E, to primetiš kasnije, i to prilično kasno, često definitivno kasno. Tada me je i bog pogledao i, verovali ili ne, na šinama u Vojvode Stepe ispred broja 284, sa kesama sa hlebom, mlekom i koka kolom, donesem odluku za koju će se kasnije ispostaviti da je moja najlepša košarkaška odluka u životu. Posle one da odem da igram košarku u Radničkom.

Izgleda bizarno i prosto, vidite da ne umem da pišem kratko – kod mene je sve “rat i mir”, ali o ovako kratkom momentu iz svog života, začinjenog važnom odlukom, i pored moje izrazite želje, duže nisam mogao. Kao otprilike da dužinom teksta pridam neki veći značaj trenutku. Ali ne može.

Popnem se ja gore, sedim, razmišljam i sad treba da obaveštavam bližnje. Čekam reakcije, za njih je sve to tabula raza… Roditelji kao roditelji – samo da sam blizu, i da budem tu kad
se dete, dugo iščekivano prvo unuče, pojavi na ovom svetu.

Skoknem do Splita, napravimo dogovor i kao neki plan. Mediteranske igre, malo opuštanja. Objašnjavam prijateljima iz košarke moj izbor. Moram da priznam da nisu bili oduševljeni uz sve moje racionalne razloge. A u suštini sam bio strašno uplašen i sam.

Supruzi stomak do zuba, to me malo odvaja od mog straha i nesigurnosti. Straha od nepoznatog. I stalno mi odzvanja u glavi: gde ćeš u Sarajevo, hladno je – to valjda da ne kažu nešto gore. Ali dadoh ruku, prelomih i posle… Nema kajanja.

Košmar koji je trajao nekih desetak dana u Splitu, prestade kad sam seo u auto, čuj,auto, dijana, mali citroen, i krenuo prema Sarajevu. Preko Kupresa, Bugojna i Travnika.

(Nastaviće se)

Photo: Printscreen